Zato je, zarad boljeg razumevanja ovih turbulentnih vremena u kojima se današnji svet nalazi, i te kako važno obratiti pažnju na njegove reči, a on je ovih dana u „Hafington postu“ objavio tekst u čijem se podnaslovu navodi da se „idealni geopolitički odgovor na krizu globalne moći nalazi u trilateralnoj konekciji između Sjedinjenih Država, Kine i Rusije“.
Šta pod time podrazumeva Bžežinski, koji je pre samo dvadesetak godina, u svojoj „Velikoj šahovskoj tabli“, Rusiju opisivao kao puku regionalnu silu koja je, uz to, u opadanju, da bi joj sada velikodušno — a pouzdano znamo da Bžežinski nije velikodušan — ponudio podelu globalnog uticaja? Šta se krije iza ovog predloga za preraspodelom moći među trima supersilama, kakvi su uopšte njihovi međusobni odnosi i perspektive tih odnosa, i zašto na ovom spisku globalnih lidera nema i četvrtog člana, Evropske unije?
Ovo su bile teme „Novog Sputnjik poretka“ o kojima su govorili Zoran Milivojević, naš dugogodišnji diplomata, i Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative.
„Zbignjev Bžežinski je ozbiljan geopolitičar, i on je shvatio da su se odnosi promenili“, tumači Zoran Milivojević motivaciju Bžežinskog da javno progovori o podeli uticaja imeđu SAD, Rusije i Kine.
„Ovakvim stavom on zapravo odražava faktičko stanje u globalnim odnosima. Amerika definitivno više nije jedina supersila koja samostalno određuje karakter i sadržaj globalnih odnosa. Kina je glavni ekonomski konkurent Amerike, a Rusija se definitivno vratila na svetsku scenu, što je i verifikovano u sirijskoj, to jest bliskoistočnoj krizi u kojoj je ona apsolutni pobednik jer će se o raspletu ove krize odlučivati bez učešća Sjedinjenih Američkih Država… Ovo je, dakle, globalna realnost koja pokazuje da će se u tom trouglu ubuduće određivati međunarodni odnosi.“
Aleksandar Mitić podseća da „Bžežinski o ovoj trilateralnoj konekciji govori već neko vreme, tu ideju izneo je još početkom prošle godine, dakle, pre „bregzita“, pre pobede Donalda Trampa na izborima u SAD i pre pobede Rusije u Siriji.
Još tada je on konstatovao potrebu da se SAD suoče s fundamentalnim geostrateškim promenama u svetu, prouzrokovanim sve ubrzanijom transformacijom iz unipolarnog u multipolarni svet“. Ipak, Sputnjikov sagovornik napominje: „Iako su mnogi skloni da ovu ideju Bžežinskog protumače kao svojevrsnu kapitulaciju Amerike, mislim da treba da budemo mnogo pažljiviji. On, naime, ne odustaje od ključne uloge SAD u globalnoj bezbednosnoj, političkoj i ekonomskoj sferi; on, upravo, pokušava da pronađe modalitet kojim bi Vašington nastavio svoju dominaciju, kontrolišući transformaciju iz unipolarnog u multipolarni svet, tako da SAD zadrže zlatnu akciju kojom će kontrolisati ove procese. Dakle, cilj Bžežinskog je da SAD budu lider u transformaciji globalne arhitekture moći, odnosno da amortizuju te promene i obezbede opstanak globalnog poretka koji bi, što je više moguće, odgovarao američkim interesima“.
Razmišljanje Zbignjeva Bžežinskog, koji dakle govori o trima globalnim silama, očigledno isključuje Evropsku uniju kao faktor u globalnoj politici. Zašto, pitamo Zorana Milivojevića, koji je na sličan način u nedavnom autorskom tekstu u Politici Evropsku uniju opisao kao „najvećeg gubitnika na startu globalnih promena“.
„EU je u ozbiljnoj krizi. Zabavljena je pokušajima da se očuva, koristeći instrumente koji su joj na raspolaganju, ali to očigledno ne funkcioniše. Otuda, EU na globalnoj sceni nije faktor koji odlučuje, niti na bilo koji način utiče na razvoj situacije.“
EU je, pre ekonomske krize, često definisana kao ekonomski džin i politički patuljak, ali, ističe Milivojević:
„Očigledno je da ona više nije ni ekonomski džin kao što je bila. Kriza evrozone traje još od 2008. godine i još nije prevaziđena već se, naprotiv, usložnjava. A u političkom smislu nje nema nigde — nema je, primera radi, na Bliskom istoku, u odnosu na koji mi sada posmatramo razvoj globalnih odnosa“.
Dok se Evropska unija koprca u sopstvenoj političkoj irelevantnosti, sve važnije postaje pitanje pravca kojim idu odnosi Rusije i Kine. Predsednik Rusije Vladimir Putin je, uoči Nove godine na konferenciji za štampu, naveo da su dve zemlje tokom poslednjih godina uspostavile odnos koji je „više od pukog strateškog partnerstva, i nastaviće dalje da se unapređuje“.
S druge strane, Zbignjev Bžežinski u svom tekstu u „Hafington postu“ navodi da kineski prodor u Centralnu Aziju već izaziva nelagodu u Moskvi, i da bi mogao da „isprovocira geopolitičke probleme između Kine i Rusije“. Istovremeno, međutim, on kaže i da strateški savez Rusije i Kine predstavlja najveću pretnju za Ameriku — ta je njegova bojazan stara barem 20 godina — tako da je teško izbeći utisak da se sukob Kine i Rusije više priželjkuje nego što je zaista realan.
„I kod Bžežinskog i kod mnogih drugih autora na Zapadu tokom poslednjih godina prisutna je navodna zabrinutost zbog mogućeg sukoba Rusije i Kine, oni naglašavaju opasnost koja Rusiji preti od Kine u demografskom i ekonomskom smislu“, komentariše Aleksandar Mitić. „Iako ovaj problem ne treba minimizirati, on se na Zapadu uzima kao dokaz da je rusko-kineska saradnja nemoguća na duže staze. Međutim, istina je da je Zapad izuzetno zabrinut zbog rusko-kineskog partnerstva, pre svega zbog činjenice da ekspanzija međunarodne moći Rusije i Kine često jeste komplementarna, one se često uzajamno potpomažu, i to na potencijalnu štetu interesa Zapada.“
Okvir za saradnju Rusije i Kine, podseća naš sagovornik, postavljen je sredinom devedesetih godina kroz dva sporazuma o saradnji, nastavljen je Sporazumom o prijateljstvu i saradnji 2001. godine, sveobuhvatnim strateškim partnerstvom iz 2012, „a naročito je proširen strateškim sporazumom 2014, koji je dramatično ubrzao rusko-kinesku saradnju“. I dodaje: „Taj sporazum je trn u oku Zapadu zato što je potpisan neposredno nakon prisajedinjenja Krima Rusiji, u trenutku kada su SAD i EU uvodili sankcije Rusiji… Postignut je i dogovor o integraciji ruskih i kineskih strateških integrativnih projekata, Evroazijske ekonomske unije koju promoviše Rusija i kineskog ’Novog puta svile‘. Iako se na Zapadu spekulisalo da bi ovo mogli da budu suparnički projekti, činjenice i postignuti sporazumi govore sasvim suprotno.“
„Postoje tri elementa koji Kinu i Rusiju dugoročno približavaju“, navodi Zoran Milivojević. „Prvo, jedna drugoj su garant bezbednosti i stabilnosti, pa i teritorijalnog opstanka, zato što dele izuzetno dugačku granicu. Drugo, obe su na listi američkih rivala i konkurenata koje SAD već dugo nastoje da destabilizuju. I treće, saradnja Rusije i Kine pomaže Kini da ostane globalna ekonomska sila prvog reda, i zbog energenata i zbog toga što joj obezbeđuje izlaz iz nastojanja Vašingtona da njen razvoj suzbije i ograniči.“
Komentarišući novu američku (geo)strategiju, poznati analitičar Pepe Eskobar upozorava da će Vašington pokušati da zavadi Rusiju i Kinu, da sa jednom ili sa drugom napravi savez protiv treće. Da li bi, bilo Rusija bilo Kina, bile spremne da sa Amerikom naprave takvu vrstu dila? „Ne“, uveren je Mitić. „Jasno je da su u ovom trenutku i Rusija i Kina percipirane kao protivnice SAD, i u Pekingu i u Moskvi svesni su da jedino saradnjom mogu da se suprotstave opasnim igrama koje dolaze iz Pentagona, odnosno Vašingtona.“
A svojim postupcima, objašnjava Zoran Milivojević, komentarišući američke provokacije u Južnom kineskom moru i na istoku Evrope gde se gomilaju NATO trupe, „SAD zapravo doprinose saradnji Pekinga i Moskve“.
Mogu li Sjedinjene Američke Države u ovom trenutku da izdrže istovremeni sukob sa Rusijom i sa Kinom? Ili će vašingtonske elite na kraju ipak morati da prihvate novu realnost? Zoran Milivojević smatra da „ekonomska međuzavisnost Kine i SAD smanjuje prostor“ za eskalaciju sukoba, te da istovremeno „Trampove reči, ali i neka od kadrovskih rešenja, idu u prilog tezi da će on zaista otvoriti dijalog s Moskvom…“ Dodaje: „Dva su razloga zbog kojih Tramp mora da ispuni svoje najave. Pre svega, SAD sad imaju dva rivala, i više ne mogu da vuku poteze bez posledica po sopstvenu sudbinu, i drugo, Tramp je dobio izbore na unutrašnjim problemima s kojima su SAD suočene, i tome mora da se posveti. Ove dve činjenice prisiljavaju ga da se posveti dijalogu, naravno, bez odricanja od uloge Amerike kao globalnog faktora“.
Aleksandar Mitić: „Htele to ili ne, vašingtonske elite moraće da prihvate realnost, i pred nama je sad samo pitanje načina transformacije unipolarnog u multipolarni svet. Ključno je da dođe do prave, suštinske transformacije, da se ne dozvoli ono što smera Bžežinski, već da i Moskva i Peking zaista dobiju one uloge u globalnoj preraspodeli moći koje zaista i zaslužuju“.
