„Voz za Kosovsku Mitrovicu polazi sa perona jedan. Molimo putnike da se ukrcaju“. Ovako je juče glas sa razglasa na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu najavio polazaka voza „Banjska“ posle skoro dve decenije ka Kosovu i Metohiji.
Peron jedan pun. Građani znatiželjni. Zaviruju u unutrašnjost voza, oslikanog iznutra freskama srpskih manastira na Kosmetu.
„Nikada nisam bila na Kosovu, ali ovo je bilo kao kratko putovanje kroz srpske manastire o kojima sam samo slušala do sada“, reče gospođa koja se predstavi kao Mirjana. Na stanici se zatekla drugim povodom — putuje za Niš, ali nije mogla da odoli da uđe i pogleda kako to izgleda iznutra. Ushićena telefonom slika sve redom, kaže, da pokaže ćerki.
Putnici se ukrcavaju. U ovoj turi koja je trebalo da bude promotivna, iz Beograda kreću samo novinske ekipe i predstavnici kancelarije za Kosovo i Metohiju i srpskih železnica. Uz dobro poznati zvižduk i voz je krenuo u 8.30 uz lagan trzaj.
„Da li će nas pustiti da pređemo?“ bilo je prvo pitanje koje su novinari postavljali sami sebi.
Iza nas na peronu ostaju radoznali građani, mašu. Voz „Banjska“ sa natpisom Kosovska Mitrovica polako izlazi iz glavnog grada Srbije. Prva stanica — Topčider. Deo političara ovde završava svoj put. I na ovoj stanici građani voz na kome je na 21 jeziku ispisano „Kosovo je Srbija“ radoznalo slikaju, zaviruju u njega, osmatraju.
„Srećno, srećno! Neka vam je srećan put!“, ushićeno uzvikuje stariji gospodin koji je doveo praunuka da razgleda voz.
Nije mnogo prošlo kad se u vozu začula pesma, veseli i raspoloženi novinari ali i poneki „slepi putnik“ koji je uz odobrenje dobio mogućnost da bude, kako je rekao, „deo puta u novu istoriji“.
Umerenim tempom voz polako pristiže i do Kraljeva, odakle inače saobraća i redovna linija ka Kosovskoj Mitrovici. Prvi putnici ulaze.
Dva mladića, ne starija od 16 godina, pomalo zbunjena. Kondukter im naplaćuje kartu, idu do susednog mesta na nekoliko kilometara od Kraljeva.
„Ovo nije običan voz…“, konstatuje jedan od njih dok oko sebe razgleda freske iz Visokih Dečana, Pećke patrijaršije, čitajući kratke istorijske činjenice date uz njih.
„Ovo nisam znao!“, reče, reklo bi se, mlađi od dvojice pridošlica.
Naravno, u vozu je putnicima najzanimljiviji deo bife. Konobari se razleteli, služe kafu, sokove… Putnici zbunjeni.
„Ima i internet!“, uzviknu jedna tinejdžerka. Padoše i prvi selfiji.
Na svakoj stanici, mesta sa čudnim imenima, voz iznenađenje. Građani drže spremne telefone u rukama, slikaju ili sam voz ili traže da budu slikani pred vozom.
„E, da nam je ovo svaki dan! Ja sam sa Kosova, izbegla sam u Srbiju, ali idem stalno u Mitrovicu da obiđem kuću. Ćerka mi je u Beogradu, pa bi bilo lepo da ne moram da presedam nego pravo iz Mitrovice neki put da odem i kod nje. Ovo je milina!“, sa sjajem u očima priča Nada dok pogledom šara po vozu. Milo joj, kaže, što je na njemu i poruka, a što su u njemu i ikone. Da nas čuvaju.
U vozu pesma ne prestaje. Malo komešanje i par zabrinutih izraza na licima policajaca koji su nam bili saputnici, njihovo došaptavanje, prvi su nam signal da se nešto dešava. To je bilo pola sata pre nego što se zvanično pojavila vest da postoji i spekulacija da su Albanci minirali prugu od administrativnog prelaza Donje Jarinje ka Kosmetu. U međuvremenu, telefoni su počeli da zvone.
Kolega iz Prištine zove da pita gde smo. „Neće vas pustiti, nema šanse!“, kaže mi on. Stiže SMS od koleginice iz Mitrovice: Albanci gomilaju pripadnike ROSA uz prelaz. Svašta se priča, Tači naredio da se voz zaustavi po svaku cenu. Vesti se začas rasuše među putnike. U tom trenutku bilo je oko pedesetak običnih putnika i isto toliko onih koji su krenuli da službeno isprate ovaj promotivni put.
„Evo i zvanično je! Albanci hoće da dignu voz u vazduh!“, reče jedan stariji gospodin čitajući na telefonu vesti.
Drugi mu odgovara: „Ma, to je samo da nas zaplaše! Svaki dan putujem u Mitrovicu ovom linijom, pa nikad ništa. Što im smeta danas?! To je zbog natpisa na vozu, jasno ko dan, i zbog fresaka! Pa ako hoće da u taj Unesko naše manastire stave da su njihovi, što onda da miniraju?!“
U tom trenutku, voz prolazi kraj grupe mladića koji su se popeli na stare vozove i razvili srpsku zastavu uz podignuta tri prsta. Svi iz voza im mašu, neki uzvraćaju sa visoko podignuta tri prsta. Omrčilo, stižemo u Rašku. Deli nas manje od 50 kilometara od Kosova i Metohije. Stiže mi još jedan SMS: „Ako i dođete do prelaza, nameravaju da detaljno pregledaju voz i sve vas. Zadržaće vas po svaku cenu. Nezvanično kažu da nema eksploziva na pruzi, ali ko će da ga zna. Osim toga, ne može se 40 kilometra pruge pregledati za pola sata. Ovde u Mitrovici i u Leposaviću narod već izlazi na ulice. Može svašta da bude noćas“.
Čitam naglas poruku, kolege slušaju. Okreću svoje izvore, dobijaju slične podatke… Nekako u to vreme stiže na mejl obaveštenje da je zakazana vanredna konferencija za štampu srpskog premijera povodom Kosova i Metohije. Zagledasmo se. Svima nam je bilo jasno šta to znači. Sa zvučnika se začu glas: Raška… Voz stade.
„Mala pauza“, reče službenik Železnica.
Pozivaju nas u malu prostoriju na stanici. Dobijamo kratko obaveštenje da će se posle konferencije srpskog premijera znati da li nastavljamo put dalje.
Mala pobuna među novinarima. Svi hoće odgovor na poneko pitanje. Izlazimo u noć. Autobus „Kolašin prevoz“ spreman da prihvati obične putnike kako bi ih prevezao do Kosovske Mitrovice.
Neki od njih ne žele da idu busom.
„Ne bojim se! Hoću ovim vozom da uđem na Kosmet!“, izdvoji se iz gomile jedan glas.
„Sa decom sam. Deca se malo uplašila. Bolje da idemo!“, reče jedna majka dok su u nju gledala četiri krupna uplašena dečja oka.
„Nešto me steže u grudima… A nije srce, ni ova zima, nego nešto, ne mogu da definišem“, reče stariji kolega. Stiže još jedan SMS: „Albanci ovo smatraju provokacijom. Priča se da će ako se pojavite ovako ili onako u Mitrovici da vas napadnu noćas. Sedim u kafiću i slušam šta komentarišu…“
Počinje konferencija srpskog premijera. Gledamo na tabletu prenos uživo u tišini. Sve nam je jasno. Raška je poslednja stanica za voz „Banjska“. Razgovaramo međusobno, slažemo se da treba i mi novinari da idemo za Mitrovicu autobusom… Čekamo procenu bezbednosti. Sat i nešto otkako smo pristali u Rašku, dobijamo odgovor — svi se vozom vraćamo za Beograd.
U međuvremenu, u vozu se niže pesma za pesmom, naravno, sve kosovske. U glasovima koji se prolamaju i van voza oseća se mala doza besa. Stižu iz Leposavića sa srpskom zastavom i članovi Kulturno-umetničkog društva. Zapevaše, nekima od lepote glasova srca zastadoše. Poruke sa one strane administrativnog prelaza neprekidno stižu. Sve iste sadržine — pretnje kosovskih zvaničnika.
„Ma, hajde da idemo u Mitrovicu na svoju ruku!“, reče nekoliko kolega. „Hajde“, svi se uglas složismo. Nisu nam dozvolili.
„Šta će sad biti sa vozom“, pita neko. Sležemo ramenima — nemamo odgovor.
Bliži se 20.38, redovno vreme u koje inače voz koji saobraća iz Kraljeva prema Kosovskoj Mitrovici i nazad kreće iz Raške ka Kraljevu. Pisak lokomotive, svi ulazimo u voz. Ćutimo. Voz kreće nazad ka Beogradu.
Tišinu u našem delu vagona neko preseče rečima: „Ne razumem… Da li se oni plaše nas pedesetak Srba ili toga što je voz ruski i što ga zovu Putinov voz?!“
