Jedan od najčešćih argumenta koji se koristi u obračunima sa političkim protivnicima u Srbiji je taj da nas druga strana svojim činjenjem vraća u devedesete godine prošlog veka, zapamćene po ratu, stradanjima i sankcijama.
Osim što je argument povratka u devedesete rado i često korišćen u kritici političke prakse drugih strana, u poslednje vreme sve češće se poteže i u ideološkim diskusijama kao spočitavanje neistomišljenicima da ne shvataju značaj pada Berlinskog zida.
Međutim, kao što politička elita iz devedesetih nije shvatila posledice pada Berlinskog zida, stiče se utisak da ni današnja, uključujući i onaj deo koji je tada shvatio šta je taj događaj značio, ne razume posledice „bregzita“ i pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima.
20. vek — vek promašaja
Istoričar Saša Adamović iz Centra za konzervativne studije kaže za Sputnjik da srpska politička elita tokom čitavog 20. veka, od 1903. godine, nije bila na visini zadatka, pa tako ni devedesetih kad nije shvatila šta znači pad Berlinskog zida.
„Interesantno je da je posle promena koje su se desile 2000. godine možda samo na prvi pogled izgledalo da je srpska politička elita, na neki način, uhvatila priključak sa globalnim političkim promenama, ali to nije potpuno tačno. Imam utisak da nam je posle 5. oktobra Zapad navukao neku vrstu ludačke košulje i da sve ove godine mi živimo i kao narod i kao država u toj ludačkoj košulji. S vremena na vreme nam malo ili popuštaju ili zatežu tu ludačku košulju u kojoj živimo“, kaže Adamović.
On objašnjava da je 2000. godine došlo i do smene vlasti u SAD i da je neokonzervativna administracija Džordža Buša Mlađeg smenila po zlu poznatu Klintonovu administraciju, dok smo mi posle 5. oktobra imali na vlasti režim kome je ideološki bila mnogo bliža Klintonova nego Bušova administracija.
„Mi smo proveli prvih osam godina 21. veka sa našom tadašnjom klintonovskom elitom, koja nam je nametnuta posle 5. oktobra i koja je nastavila da se ponaša kao da su u Beloj kući i dalje Bil Klinton i njegova prva dama Hilari“, kaže Adamović.
Naučeni marksisti — priučeni liberali
Sociolog dr Slobodan Reljić, bivši glavni i odgovorni urednik NIN-a, kaže da srpska politička elita ni devedesetih ni danas nije shvatala posledice globalnih potresa, ali dodaje da je bitna razlika u tome što je položaj Srba krajem prošlog veka bio bitno drugačiji.
Prema njegovim rečima, u to vreme narod je imao veliki uticaj na elitu i pod tim pritiskom je ono što zovemo političkom elitom pokušalo da zaštiti srpski narod koji je ostao da živi u bivšim jugoslovenskim republikama. Bez obzira na nedoraslost tadašnje političke elite i sve što nas je snašlo devedesetih, Srbija je tada stekla kapital zato što smo bili „jedini pobunjenici protiv onog što se danas raspada na naše oči, protiv neoliberalnog koncepta“.
Zbog svega toga, prema Reljiću, pritisak Zapada na političku elitu u Srbiji posle 2000. godine nesrazmerno je veći u odnosu na elite sličnih država. Kad je reč o onom delu ne samo političke elite, koji je devedesetih shvatio posledice pada Berlinskog zida, a danas, posle „bregzita“ i pobede Trampa, insistira na politici „EU nema alternativu“, Reljić kaže da je reč o „naučenim marksistima i priučenim liberalima“.
„Gro tih ljudi je odgajan u NVO sektoru koji je formiran spolja da bi se menjala svest srpskog naroda. Pošto imate medije koji su apsolutno vesternizovani i pod kontrolom su stranih predstavnika koji žive po ambasadama na Dedinju ili su pod kontrolom vlasti koja takođe deli iste interese, onda u takve medije uglavnom staju misli te vrste elite koju ovde kolokvijalno zovemo ’Druga Srbija‘, tako da imamo neki privid, a samo pet odsto stanovništva je zainteresovano za te projekte koji kod nas egzistira u javnoj sferi“, kaže Reljić.
’46. u četnike
On objašnjava da zbog toga imamo odvojenu javnost od naroda, a da često čak ni institucije nemaju veze sa narodom tako da smo u prošlom sazivu Skupštine imali 250 poslanika koji su za ulazak Srbije u EU, dok je, prema anketama, 85 odsto stanovništva između EU i Rusije biralo Rusiju.
Reljić podseća i na jedan globalni problem da mi prisustvujemo odumiranju dve velike ideologije: socijalističke, koja je umrla u Moskvi 1989. godine, a da danas prisustvujemo sumraku liberalizma.
„Naša elita ima jedno komplikovano dvojstvo. Prvo, svi su obrazovani u tom marksističkom duhu a onda su svi morali da pređu na neku vrstu paraliberalizma. Vi kad danas slušate većinu naših liberala, oni ne znaju da vam navedu dva klasika liberalizma i nemaju nikakvu predstavu o tome. To se sve svodi na nekoliko naučenih elemenata iz Vašingtonskog konsenzusa — slobodno tržište, prava građana… ali je problem sa liberalizmom što se pokazao nesposobnim da te svoje ideje materijalizuje“, dodaje Reljić.
Naša elita koja prvo ne zna šta je liberalizam, a sad mora da shvati da to više ne postoji, suočena je sa velikim haosom koji će relativno dugo da traje. U takvom haosu, moguće je da imamo elitu koja se zaklinje u put Srbije u EU 2017. godine, a to je, prema Reljiću, „gore od odlaska u četnike 1946. godine“.
Kakvi su nam saveznici, neprijatelji nam nisu potrebni
Prema Adamoviću, najveći problem je to što je tokom celog 20. veka, a ništa se nije promenilo ni danas, srpska politička elita, pre svega, bila vezana za anglosaksonske ili atlantske centre moći, odnosno za ono što se kod nas često nazivalo tradicionalnim saveznicima, a to se pokazalo kao pogubno.
„Sa druge strane, naša politička elita kao da je više vodila računa o interesima nekih drugih država i velikih sila, bez obzira da li su nam oni bili saveznici ili nisu, nego o interesima sopstvene države i sopstvenog naroda. Uglavnom, kroz ceo 20. vek, a i danas mi imamo zapravo jednu atlantsku elitu na vlasti koja je bila nesrećno vezana za anglosaksonske krugove moći i to smo platili najskupljom cenom“, kaže Adamović.
Zadatak koji stoji pred srpskom elitom je, prema Adamoviću, „da pokuša da strgne nametnutu ludačku košulju i da preuzmemo stvar u svoje ruke“. Predstojeći predsednički i eventualni parlamentarni izbori su idealna prilika za uklapanje u onaj niz događaja koji su se desili prošle godine („bregzit“ i pobeda Trampa), zaključio je Adamović.
