Krajem prošle godine u razočaranim liberalnim i globalističkim krugovima kružila je gorka — uz to i poprilično tačna — ocena kako je jedini dobar period u 2016. godini bilo onih nekoliko sati 4. decembra popodne koliko je proteklo između objavljivanja rezultata austrijskih predsedničkih izbora — antisistemski kandidat Norbert Hofer izgubio je te izbore — i objavljivanja rezultata referenduma o ustavnim promenama u Italiji na kome su protivnici aktuelnog establišmenta trijumfovali ubedljivije nego što je bilo ko očekivao.
Godinu koja je za nama, zbilja, vlasnici i korisni zastupnici dosadašnjeg svetskog poretka najradije bi da zaborave. Sa jedne strane, na Zapadu se dogodio talas narodne pobune protiv nenarodnog, globalističkog sistema oličenog u „bregzitu“, u pobedi Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama, u porazu dosadašnjeg italijanskog premijera Matea Rencija na spomenutom referendumu koji se zapravo ponajmanje ticao ustavnih promena.
A sa druge strane, nešto istočnije, nastavljen je rast uticaja Rusije koju zapadne sankcije u tome očigledno nisu sprečile, sprečen je pad Bašara el Asada u Siriji, na čitavom Bliskom istoku uspostavlja se novi raspored snaga, a uporedo sa time nastavljeno je i strateško zbližavanje Rusije i Kine, pojačavajući izazov unipolarnom svetu američke hegemonije u kojem smo živeli još od pada Berlinskog zida 1989. godine. Taj svet je tokom 2016. godine i definitivno počeo da se ruši.
Šta će nam doneti 2017? Hoće li trendovi i procesi koji su obeležili prethodnu godinu biti nastavljeni, ili pak preokrenuti? Šta čeka Evropsku uniju? Kako će izgledati odnosi Rusije i SAD pošto Donald Tramp i formalno preuzme vlast u Vašingtonu 20. januara? Dolazi li kraj neoliberalnom konceptu globalnog slobodnog tržišta i šta će sve te promene značiti za Balkan i za Srbiju?
To su bila pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili dugogodišnji glavni urednik NIN-a Slobodan Reljić i istoričar Čedomir Antić.
Posle britanskog referenduma i odluke o istupanju iz Evropske unije, neminovno, postavljeno je pitanje ide li ta organizacija ka svom raspadu, ili će njen ostatak nastaviti da se integriše sve dublje, kao što su briselski zvaničnici najavili posle „bregzita“, pokušavajući da javno iskažu svoj nepokolebljivi optimizam u pogledu budućnosti evropskog projekta?
„Evropska unija će se sigurno promeniti“, uveren je Čedomir Antić.
„Ideja o Sjedinjenim Državama Evrope pokazala se kao neodrživa. EU može da nastavi da postoji kao nekakav savez država, ili kao carinska unija. Nemačka će verovatno biti njena okosnica, a uz nju će biti i istočnoevropske države koje smatraju da ne mogu da budu nezavisne bez njene podrške.“
Pad Evropske unije, dodaje Slobodan Reljić, „počeo je još njenim odnosom prema SFRJ, koja je bila neka vrsta pra-lika EU“.
„Nemačka, a za njom i Francuska, učestvovali su aktivno u rasturanju SFRJ, što je dovelo i do građanskih ratova u Evropi, a to govori o nesposobnosti ove organizacije da kontroliše procese na kontinentu.“
Što se buduće uloge Nemačke tiče, ona „želi da postane centar onoga što će ostati od Evropske unije“, na tome će verovatno i raditi posle parlamentarnih izbora ove jeseni na kojima aktuelna kancelarka Angela Merkel može da očekuje novi mandat zahvaljujući ponovnoj „velikoj koaliciji“ sa socijaldemokratama, ali, kaže Slobodan Reljić, „kada se udalji anglosaksonski element — Velika Britanija izlazi iz EU, SAD pokazuju sve manje interesovanja za nju, ovakvu kakva je — u tom trenutku privlačnost Nemačke drastično opada“.
„Južne članice EU neće podržati ’nemačku Evropsku uniju‘, verovatno to neće učiniti čak ni sve tri pribaltičke države, o Francuskoj da i ne govorimo. Veća uloga Nemačka oživeće sve stare strahove od Hitlerovog pokušaja ujedinjavanja Evrope, i bez podrške SAD, ona zapravo neće imati nikakvu podršku“.
Kako će se u toj situaciji postaviti članice Višegradske grupe, Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka? Čedomir Antić:
„Mađarska, na primer, danas ima potpuno autonomnu politiku, a pre 10 ili 15 godina to je bilo nezamislivo. Velika globalna kriza uticala je na to da i Mađarska i Poljska biraju stranke koje insistiraju na nezavisnosti. Sa druge strane, međutim, Nemačkoj bi mogle da se približe one zemlje koje zaziru od Rusije, tim pre ako je Nemačka politički slaba, pa zbog toga ne može da im bude isuviše težak patron.“
Kako će na odnose EU i Rusije uticati predsednički izbori u Francuskoj predstojećeg proleća, imajući u vidu da je za produžavanje sankcija Rusiji potreban konsenzus unutar EU, a oba vodeća predsednička kandidata u Francuskoj, i Fransoa Fijon i Marin le Pen, javno traže ukidanje sankcija?
„Te sankcije dugoročno ne mogu da opstanu. Današnja EU i Rusija su kompatibilne, čak i politički“, smatra Čedomir Antić, dok Slobodan Reljić ukazuje i na dodatnu dimenziju mogućeg popuštanja u međusobnim odnosima posle francuskih predsedničkih izbora:
„I Le Penova i Fijon su, zapravo, Putinovi saveznici u vraćanju konzervativne ideje, prilagođene savremenim uslovima. Današnji Zapad, nasuprot tome, ne nudi nikakvu ideju, osim kako da jedan model ajfona zamenite drugim.“
Odlazeći potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden priznao je, i to sasvim javno, da je Evropska unija Rusiji uvela sankcije nevoljno, zahvaljujući pritisku Vašingtona. Da li će dolazeća Trampova administracija nastaviti tim utabanim stazama, ili je moguća promena koja se najavljuje? Kako će se, uopšte, Tramp postaviti prema Rusiji, a kako prema Evropskoj uniji, s obzirom na njegovu prošlogodišnju podršku „bregzitu“ i na veze njegovih bliskih saradnika sa antibriselskim pokretima u Evropi?
„Po svemu sudeći“, navodi Čedomir Antić, „doći će do otopljavanja odnosa između Rusije i SAD. Inače ne bismo imali tako oštru reakciju odlazećeg establišmenta“.
Što se pak odnosa prema EU tiče, „Amerika je oduvek rastrzana između intervencionizma i izolacionizma. Sad imamo posla sa Amerikom koja se okreće sebi“.
„Verovatno će se povući iz Evrope. Bez obzira na to što su SAD postale globalna sila upravo zahvaljujući svojoj intervenciji u Evropi, postoji uverenje u SAD da Evropa sada oduzima snagu Americi“, ističe Antić.
S tim u vezi, Slobodan Reljić upozorava:
„Mi zapravo ne znamo koliko je tačno to (američko) društvo trulo iznutra. Nemojmo zaboraviti iskustvo sa Sovjetskim Savezom — dok on nije pao, niko nije verovao da je to moguće.“
Važan deo Trampovog pobedničkog programa predstavljalo je i protivljenje neoliberalnoj filozofiji slobodnog tržišta i famoznim trgovinskim sporazumima sa Evropskom unijom, odnosno jugoistočnom Azijom (TTIP i TTP). Da li su ti sporazumi i definitivno mrtvi, sledi li povratak u ekonomski protekcionizam?
„To je sada jedini mogući put. Oslabljenoj Americi više ne treba slobodno svetsko tržište“, navodi Reljić, napominjući da se u ovakvom razvoju događaja krije opasnost od trgovinskog rata između SAD i Kine i rušenja kompletnog postojećeg ekonomskog poretka sa nesagledivim posledicama.
Godina koja je za nama urušila je i poredak koji je dosad postojao na Bliskom istoku, jednom od ključnih svetskih regiona. Hoće li se taj trend nastaviti i u 2017?
„Tamo se definitivno menja dosadašnja konfiguracija odnosa“, ocenjuje Reljić, ukazujući da „Iran postaje ozbiljan igrač, a sve ozbiljnija postaje i priča o izlasku Turske iz NATO-a, koja je do pre samo godinu dana bila potpuno nezamisliva“.
Da li je realno približavanje Turske Šangajskoj organizaciji za saradnju, političkom, ali i bezbednosnom bloku koji predvode Rusija i Kina, o kojem sve češće govori turski predsednik Redžep Tajip Erdogan?
„U ovako lomljivom vremenu, ništa nije nerealno. U vremenu mira to ne bi bilo realno, ali sve strukture su danas ranjive. Jednostavno, procesi izmiču kontroli onih koji su mislili da sve imaju pod svojom kontrolom“, kaže Sputnjikov sagovornik, zaključujući da sve ove promene za Srbiju predstavljaju veliku šansu:
„Kraj Novog svetskog poretka, kojem prisustvujemo, naš položaj čini veoma povoljnim. Jedina dva grada, pobunjena protiv njega u vreme njegove najekstremnije moći, bili su Beograd i Peking. Sa te tačke gledišta, naša pozicija uopšte nije loša. Popustiće taj pritisak spolja, a naš problem ostaje pre svega unutrašnji, u vesternizovanom gornjem sloju društva koji održava jedan pogled na svet koji je realno mrtav.“
