Naši špijuni su na osnovu svojih podataka, zaključili da nas ruske obaveštajne službe špijuniraju. Dakle, oni rade isto što i mi, ali to je nedopustivo! To je mešanje strane države u našu demokratiju! Na to bi se, ukratko, svela ova svakodnevna jadikovka koja nam već dosta dugo stiže iz Vašingtona i koja polako počinje „da se prima“ u Evropi, pa i njihovim špijunima počinju da se priviđaju Rusi kao krivci za sve što im ne ide od ruke.
U najnovijem izveštaju, koji potpisuju CIA, FBI i Agencija za nacionalnu bezbednost Amerike, direktno se optužuje Putin da je naredio da se „utiče na predsedničke izbore u SAD“. Američki obaveštajci zaključuju i da je taj posao „ruska propagandna mašina“, u kojoj je i Sputnjik i RT, uspešno obavila. Dakle — predsednik SAD nije demokratski izabran, a Amerika nije u stanju da se odbrani od opasnosti spolja (tj. iz Rusije)! Priznanje koje svakako zaslužuje pažnju.
Vreme je da odrasteš — reče ovih dana Bajden Trampu, a u stvari, Obama i njegova administracija treba da odrastu i prestanu da se ponašaju kao razmaženo dete koje razbija sve po kući, jer su mu uzeli igračku. Odrasli ljudi znaju da sve zemlje imaju obaveštajne službe, isto kao što ih ima i Amerika, da neke rade uspešnije, neke manje uspešno, ali sve imaju slične ciljeve.
Svi žele da znaju sve o drugima i da ništa ne otkriju o sebi. Ali jedna velika sila koja pretenduje na mesto „gospodara sveta“ mora dobro da se zamisli ako je strana obaveštajna služba tako sramno porazi.
Ne ulazimo u to da li je, ili nije, Putin doveo Trampa na vlast, ali ako Obama zaista misli da jeste, onda pod hitno treba da posmenjuje sve svoje obaveštajce i da zaćuti pre nego što se neko ne seti da ga pozove na odgovornost zbog toga što je dozvolio da SAD od najjače zemlje na svetu postane banana država koja priznaje da joj drugi biraju vladu.
A možda bi mogao i da razmisli — da američke mlade ajtijevce što pre pošalje na školovanje u Rusiju, ili da prosto, kao što inače Amerikanci rade, dovede stručnjake iz Rusije. A onda bi oni „jednim klikom“ rešavali sve. Na taj način bi uštedeo Americi ogroman novac. Jer, setite se samo koliko je milijardi dolara američkih poreskih obveznika otišlo na dizanje obojenih revolucija po svetu!
Ako se zaista sve može jednim klikom, čemu onda bratoubilački rat u Ukrajini? Koliko je Ameriku koštao, na primer, krvavi Majdan, a pre toga Gruzija, pa čitav niz arapskih zemalja u kojima su rušili vlade i napravili opšti haos.
A koliko su platili rat u Libiji, koliko u Avganistanu, Jemenu, Somaliji, Pakistanu, koliko svrgavanje i čerečenje Gadafija, koliko onih 26.000 bombi bačenih prošle godine na Siriju i Irak, koliko kolone izbeglica koje prete da unište EU…
I, konačno, da li je vredelo platiti pet milijardi dolara za istraživanje „kampanje ruskog uticaja“ da bi se pokazalo da su tajni podaci, kako kaže Asanž, čuvani tako da ih je „mogao pročitati i četrnaestogodišnji dečak“? A koliko bi ga tek koštala „odbrana“ od ruskih hakera, i kako misli tu da pobedi?
A sve je moglo mnogo jeftinije — kućica u, na primer, Pensilvaniji ili negde na Havajima, par ruskih sajber stručnjaka — i Asad bi odavno bio van igre, kao i svi svetski lideri koji „ugrožavaju interese“ Sjedinjenih Država.
Americi bi bila na raspolaganju sva naftna polja i ostala rudna bogatstva „osvojenih zemalja“, i što je najvažnije, SAD bi ostale neprikosnovena i jedina svetska velesila, a svi drugi bi i dalje sanjali „američki san“. Umesto toga, Amerika je postala najomraženija država na svetu, na čije čelo dolazi — u najboljem slučaju — „rijaliti predsednik“, ili ako je istina ono što govori CIA — ruski vazal.
