Osim po događajima koji su izmenili svet poput „bregzita“, pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima i oslobođenja Alepa, 2016. godinu ćemo pamtiti i kao godinu u kojoj je kao nikad pre preminulo mnoštvo nespornih velikana.
Broj velikana koji su napustili ovaj svet 2016. godine je toliki da je teško i prebrojati ih, a u pojedinim periodima godine izgledalo je da je „crni niz“ posledica neke nove kuge koja kosi one koji su zadužili čovečanstvo.
Pred sam kraj „uklete“ 2016. godine, srušio se ruski vojni avion u kojem su stradala 64 člana Ansambla „Aleksandar Aleksandrov“, nekadašnjeg hora Crvene armije.
Dejvid Bouvi — veći od britanske aristokratije
Dva dana nakon što je proslavio 69. rođendan i objavio 27. studijski album, posle 18 meseci borbe sa kancerom, preminuo je Dejvid Bouvi, jedan od najznačajnijih muzičara 20. veka. Bouvi je otišao kao što je i živeo — u velikom stilu.
Tek što je objavio odličan testamentarni album „Blek star“, kojim je obradovao obožavaoce širom planete, Bouvi nas je iznenada napustio. Iznenada, jer do objave smrti samo uzak krug najbližih znao je da vodi višemesečnu borbu sa bolešću koja ga nije sprečila da pod stare dane objavi još jedno remek-delo.
Bouvi je poslednjih petnaestak godina života proveo u „ilegali“, daleko od svetlosti pozornica. Posle infarkta 2003. godine živeo je povučeno u Njujorku, a u medijima su se povremeno pojavljivale priče kako je digao ruke od svega ne bi li se posvetio vaspitanju maloletne ćerke. A onda je za svoj 66. rođendan, 8. januara 2013. godine, objavio jedan od najboljih povratničkih albuma u istoriji — „Nekst dej“, koji je pravo niotkuda zaposeo vrhove svetskih top-lista. Uz to, Bouviju je uspelo da u eri interneta i tabloida „sakrije“ od globalne javnosti višemesečni rad na povratničkom albumu.
O uticaju Bouvija na muziku, film i modu napisani su milioni stranica, ali postoji jedna anegdota koja pokazuje šta ga je to izdvajalo od gomile omatorelih rokera njegove generacije. Za razliku od brojnih kolega koji su jedva dočekali da se „ogrebu“ za plemićku titulu, Bouvi je dva puta odbio čast koju je nameravala da mu ukaže britanska kraljica.
„Nikada nisam imao nameru da prihvatim tako nešto. Nisam za to radio celog svog života.“
Umberto Eko — intelektualni superstar u eri površnosti
Jedan od najvećih svetskih pisaca i filozofa Umberto Eko preminuo je 19. februara u 85. godini. Eko, koji je svetsku slavu stekao filozofsko-detektivskim romanom „Ime ruže“, samo je još jedan u nizu velikana književnosti (Tolstoj, Borhes, Kiš…) koji je ostao uskraćen za Nobelovu nagradu.
Jedan od najpoznatijih svetskih intelektualaca, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka, uspeo je da u veku osrednjosti i mediokriteta postane globalni intelektualni superstar.
Omiljena tema njegovih književnih dela bile su teorije zavere i lažni mitovi, kojima se bavio od srednjovekovnog perioda u „Imenu ruže“, do naših dana u poslednjem romanu „Nulti broj“ u kome je secirao sve teorije zavere moderne Italije od ubistva Pape Jovana Pavla Prvog do „poslednjih dana“ Benita Musolinija. U „Nultom broju“ opisao je i modernu medijsku industriju baziranu na tabloidima, čiji cilj nije informisanje javnosti, već su to iznude i ucene gazdinih protivnika.
Bio je poznat i kao jedan od najboljih esejista druge polovine 20. veka. U jednom od najpoznatijih i najcitiranijih eseja — „Fašizam: Zlo u deset tačaka“ — upozorio je čovečanstvo da se fašizam „može vratiti i pod najnevinijom maskom“.
„Gubitnici, kao i samouki, uvek poseduju mnogo šira znanja od pobednika, ali ko želi da bude pobednik, mora da ovlada samo jednom oblašću, a ne da gubi vreme da ih sve upoznaje, dok je zadovoljstvo erudicije prepušteno gubitnicima. Što više toga neko zna, to mu manje toga ide kako treba.“
Gaga Nikolić — simbol urbanog Beograda
Ako postoji osoba za koju se može reći da je bila simbol urbanog Beograda onda je to veliki glumac Dragan Gaga Nikolić (preminuo 11. marta u 73. godini). Urbanog, ne u smislu snobizma Sterijine Feme iz „Pokondirene tikve“, kome je „urbanluk“ samo verbalni paravan za netalentovane ljude i tvorevine nastale u gradskim sredinama, već u smislu autentičnog duha grada koji je oko 40 puta kroz istoriju bio sravnjen sa zemljom.
Gaga Nikolić, jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca svih vremena, bio je simbol upravo svega onog najboljeg po čemu se Beograd razlikovao od gradova slične veličine u svetu i ostalih urbanih centara u regionu. I mangup i šmeker.
Glumac koji je mogao da odigra sve i na filmu i u pozorištu imao je jednu veliku manu — nije umeo da peva, ali je i tu manu pretvorio u prednost. Ako ne verujete, pogledajte filmove „Kad budem mrtav i beo“ ili „Ko to tamo peva“ (zvanično, najbolji srpski film svih vremena).
Iako je bio zvezda kakvu skoro, verovatno, nećemo imati, Dragana Nikolića je, kao i sve istinske velikane, čitavog života krasila skromnost, uvek sa dve noge na zemlji, nikad ne dozvoljavajući sebi da „poleti“. Bez obzira na slavu.
„Sebi nikada nisam dozvolio da mislim da sam najbolji ili na neki način veliki. Mislim da je to svojstvo budala — verovati da si neko drugi.“
Bata — zvezda veća i od Tita
Ako je Gaga Nikolić bio simbol urbanog Beograda, onda je Velimir Bata Živojinović (preminuo 22. maja u 83. godini) bio simbol „narodskog“ čoveka ne samo Srbije, već i cele Jugoslavije. Ovo ne znači da jedan isključuje drugog, naprotiv, oni su bili dve strane iste medalje koja se zove najbolje od srpske glume. A bili su i veliki prijatelji.
Bata Živojinović verovatno je Ginisov rekorder po broju uloga na filmu. Kažemo verovatno, jer niko, pa ni čuveni filmski sajt IMDB, nije uspeo da izbroji sve filmove u kojima je igrao. O Batinoj hiperprodukciji govori podatak da svojevremeno takmičari „Kviskoteke“, kviza u kojem su se takmičile sveznalice, nisu uspeli da navedu pet domaćih filmova u kojima nije glumio.
Iako je slavu stekao u partizanskim filmovima i komedijama, Bata je ostvario i niz zapaženih uloga u filmovima „crnog talasa“. Izgleda da Saša Petrović i Žika Pavlović nisu uspevali da naprave film bez „prvog partizana" jugoslovenske kinematografije. I jedine javne ličnosti SFRJ čija je popularnost pretila da prestigne Titovu. A i Maršal je obožavao Batu.
U sceni seksa u filmu „Lepa sela lepo gore“, kada na radiju voditelj objavi vest da je Maršal umro, uplakani ljubavnici, nastavljajući „akciju“, u suzama se pitaju: „Kako ćemo živjeti bez Tite?“. Režiser „Lepih sela" Srđan Dragojević često je govorio da je Bata naš najbolji glumac svih vremena, a u svom najboljem filmu namenio mu je ulogu Gvozdena koja bi se mogla definisati kao Batin omaž samom sebi. Posle Batine smrti, postavlja se pitanje: Kako ćemo snimati bez Bate?
„Radio sam svoj posao, izvodio glumačke radove, ništa drugo. Nisam živeo tuđe živote, svojim sam bio zadovoljan. Polovinu filmova u kojima sam glumio nisam ni gledao. I, pravo da vam kažem, dosta toga jedva da je i vredno pomena“.
Fidel — dokaz da je drugačiji svet je moguć
Ako je politika umetnost mogućeg, onda je višedecenijski kubanski lider Fidel Kastro otišao korak dalje i dokazao da je, u njegovom slučaju, umetnost nemogućeg.
„El Komandante“ (preminuo 26. novembra u 90. godini), sigurno jedan od najvećih lidera druge polovine prošlog veka, uspevao je da duže od 50 godina opstaje na vlasti, uprkos stalnim naporima najbližeg i veoma moćnog suseda da ga pošalje na „đubrište istorije“. Poznato je da u tom periodu lideri mnogo većih i moćnijih država nisu ni deseti deo tog vremena uspevali da ostanu na vlasti prkoseći Sjedinjenim Državama.
Osim što je izbegao 683 pokušaja atentata (Ginisov rekorder) i uspeo da od zemlje pod poluvekovnim sankcijama načini, po ekonomskim parametrima, najuspešniju državu Latinske Amerike, Fidel Kastro je bio verovatno najveći lider druge polovine 20. stoleća i zato što je u praksi dokazao da je drugačiji svet moguć. I to u „dvorištu“ Sjedinjenih Država.
Primer Kastrove Kube koja ne pristaje da bude samo kupleraj i hotel za američke bogataše sledili su mnogi latinoamerički lideri od pokojnog Uga Čaveza, Eva Moralesa, Lule da Silve, Kristine Kiršner…
„Počeo sam revoluciju sa 82 čoveka. Ako bih morao ponovo kroz to da prolazim, uradio bih to sa 10 ili 15 ljudi i apsolutnom verom. Nije bitno koliko si mali ako imaš čvrstu veru i plan akcije.“
