„Da se ne ljubimo“ — izgovori Velimir Bata Živojinović, nagnuvši se do razbijenog stakla na prozoru vrata kamiona, saborcima iz tunela u antiratnom filmu „Lepa sela lepo gore“. Okrene se, pogleda napred, upali kamion, mitraljezom skloni polomljenu šoferšajbnu i dok srča pada po haubi — krene gde se mora.
Svetla kroz tamu tunela idu pre kamiona, pored se sve ruši, a saborci salutiraju.
Zbog slobode
Iz tunela kao metafore zla — kako i sam reditelj ovog filma Srđan Dragojević reče, moralo je da se izađe.
Svesno u smrt, ali je moralo.
Zbog slobode.
I Bata je jednom morao da umre. Mada, zbog slobode i nije baš morao.
Pretpostavljamo da je u toj poslednjoj sekundi na ovom svetu, takođe, pomislio: „Da se ne ljubimo“. Ne zbog toga što nas sve ne bi zagrlio, a svakako da bi to čvrsto uradio, već što ne ide patetika ni uz Velimira, ni uz Živojinovića, a nikako uz Batu.
Ko je otišao ovom smrću? Velimir, Valter, komandant Stole iz „Neretve“, Nikola iz „Sutjeske“, Gvozden iz „Lepih sela“, Macola iz „Boljeg života“ ili Bata?
Otišao je Bata, jer je u svim tim ulogama bilo najviše Bate, a Bata je bio sve ono što su predstavljali junaci koje je igrao. Dakle, suprotno totalitarizmu. Tlačenju. Uskosti. Bio je širok, ne samo u ramenima.
Vertikala za udžbenike
Zato je Bata autentični antifašista. Možda i poslednji takav.
Naravno da ne mislimo u bukvalnom smislu i da posle Batinog odlaska treba da očekujemo da zavlada neki novi Hitler. Ne.
Govorimo o autentičnosti Velimira Živojinovića koji je bio čovek vertikale. E tu mislimo baš bukvalno. Nikad nije iskočio iz te vertikale.
Imao je jasnu putanju. Moglo bi se reći da je bio borac protiv svetskog poretka kome to nije bio posao, ali jeste bio poziv. Protiv sistema u kome jedna država, jedna vlada i jedan čovek komanduju celokupnim čovečanstvom.
Zato je bio uz Tita — a nije bio kao Tito, zato je podržavao Miloševića — a nije bio kao Milošević. Za njega je Tito bio metafora vremena koje se borilo protiv Hitlera, a Milošević metafora vremena koje je razlikovalo termine „kompromis“ i „kvinsling“.
A možda su se i Tito i Sloba samo našli tu — na Batinom putu od Koraćice do slobode.
Sve se prikivalo, ništa lepilo
Velimir Živojinović je čitav taj put prošao dignute glave. Malo li je!
Sa petokrakom ili ružom na čelu, sa Titovom slikom u rukama ili Slobinim nasleđem na leđima, sa mitraljezom ili bez njega — sve se od njega odbijalo. Prikivao je ljude za sebe, a na njemu se ništa loše nije lepilo. Malo li je!
Pogotovu u ovom vremenu.
Prozori slobodnog sveta su razbijeni, kao oni na Batinom kamionu. Saće od stakla se još drži, ali je krhko.
Bata nije izgubio! Ne, takvi ne gube. Samo je ostavio zlo iza sebe. Kao onomad u tunelu. Zato je salutiranje neophodno.
I bez ljubljenja. Nije red zamerati se Velimiru Živojinoviću.
