Sredinom decembra film Andreja Končalovskog „Raj“ uključen je u uži izbor kandidata za „Oskara“ u kategoriji najboljeg stranog filma. U septembru na Venecijanskom filmskom festivalu „Raj“ je doneo Končalovskom „Srebrnog lava“ za režiju. Film govori o sudbini troje ljudi u vreme Drugog svetskog rata — ruske učesnice Pokreta otpora, francuskog kolaboracioniste i nemačkog SS oficira.
Novinarka Katerina Gordejeva razgovarala je s Končalovskim o „Raju“, seoskoj svesti ruskog čoveka, evropskim vrednostima koje su strane Rusiji i neophodnosti cenzure.
Vaš film dotiče nekoliko veoma važnih tema, bolnih za mnoge zemlje i kulture: Holokaust, francuski Pokret otpora, izbor Rusa kao spasilaca i oslobodilaca celog čovečanstva.
— Sve to o čemu govorite je konačni rezultat filma. Takav zadatak ne može biti postavljen na samom početku. Proces stvaranja u određenom smislu predstavlja opipavanje staze u apsolutnom mraku. U mraku se može naleteti na temu filma. A kakva je tema? To nije Holokaust, nije sudbina Francuza, nije sudbina Nemaca ili ruske žene. Tema „Raja“ jeste univerzalnost zla i njegova draž. Ideja se, naravno, rađa iz nekakvih jednostavnijih, materijalnih stvari, raznovrsnih detalja. Sve to izrasta u određeni konglomerat ideja, priča i problema. Jedno se nadovezuje na drugo. Ili se ne nadovezuje… I tada umetnik može da prizna svoju grešku. Zlo ne mora obavezno da se ispoljava u liku čudovišta. To može da bude i pametan, obrazovan, talentovan čovek.
Koji voli Čehova…
— Da, koji voli Čehova, aristokrata, lep, izuzetno ostvaren čovek. Veoma mi je važno to što on ulazi u tu mutnu reku zla i tok ga nosi. Postoji još jedna stvar koja mi je veoma važna: polovinu filma tri junaka „Raja“ govore sa gledaocem u formi monologa. Monolozi su za mene nešto najdragocenije u filmu. Da nema monologa, ne bi bilo ni ovog filma. Bio bi drugačiji.
Kakvu reakciju očekujete od prikazivanja filma u Francuskoj, znajući, na primer, da je „Frankofonija“ Aleksandra Sokurova, koja obrađuje temu Pokreta otpora i kolaboracionizma, takođe imala probleme s distribucijom: Ministarstvo inostranih poslova Francuske istupilo je protiv njegovog prikazivanja u Kanu, Ministarstvo kulture, pa čak i Luvr, ogradili su se od filma. Ispostavilo se da Francuzi nisu baš spremni da ove teme obrađuju stranci.
— To je velika nepravda. Kada je o Francuzima reč, kao prvo, kod njih je cenzura normalna. Znam to, jer sam se s tim suočavao. Svojevremeno sam pokušavao da snimim film o Arapinu koji postaje džihadista. Ideja je jednostavna: živeći pored Francuza može se postati džihadista. Ali to se ne može snimiti, jer tamo, razumljivo, postoji cenzura. Kao drugo, Francuzima je krajnje neprijatno da rovare po sopstvenoj prošlosti. I to je bila potpuno ispravna odluka De Gola — da zapečati sve slučajeve kolaboracionista na 60 godina. Arhivi se otvaraju tek sada kada su svi oni pomrli. Znate zbog čega je De Gol doneo takvu odluku? Zbog toga što je razumeo da ne treba deliti društvo. Polovinu Francuske su činili kolaboracionisti.
Zaista to smatrate ispravnim? Ako to prenesemo na naš teren, problem nije u tome što 1991. u vreme raspada Komunističke partije i Sovjetskog Saveza nije bilo lustracija, nego u tome što su uopšte počeli da govore istinu o onima koji su podmetali, osuđivali, streljali?
— Svaka istorija ima ambivalentna značenja i mnogo dublje uzročno-posledične veze od jednostavnog zbira zlodela kojekakvih protuva. Upravo o tome je i moj film. Što se tiče rasturanja Komunističke partije Sovjetskog Saveza, to se ne može nazvati uspešnom političkom odlukom.
Ne sme se zaboraviti da su komunističke ideje bile ovaploćenje želja većine ljudi. Ovi ljudi su iskonski i iskreno u njih verovali. Čak razmišljam i da snimim film o sekretaru partijske organizacije nižeg ranga u nekoj zaboravljenoj godini prošlog veka. To su bili normalni, pošteni ljudi. Oni, naravno, nečim nisu bili zadovoljni, ali šezdesetih godina, posle destaljinizacije, za njih nisu bila dobra vremena. Oni nisu mogli ništa da učine protiv, da tako kažemo, logike koja se rodila u vreme Hruščova, ali oni nisu sanjali o tome da njihov život i ideali budu prekriveni prašinom.
Nastupilo je drugo vreme: sve ideje u koje su oni verovali bile su iskrivljene, a na Staljina su okačili sve grehe i odgovornost koju je trebalo da nose oni koji su počeli destaljinizaciju. I šta dalje? Svi su postali dobri? To je smešno. Mentalitet naroda se ne menja u zavisnosti od toga što je odjednom odlučeno da se raskrsti s prošlošću. To je nemoguće. Uzmite primer Kine: kult Mao Cedunga nikada nije razoren, a zemlja ide napred.
Ne bih volela da se ugledam na Kinu i da živim kao u Kini. A Vi?
— Predlažem Vam da ne živite u Kini, nego da rešavate političke probleme kao oni. Rešavati politički problem u arhaičnoj zemlji potpuno je drugačija stvar od rešavanja tog problema u Jugoslaviji ili negde u Istočnoj Evropi.
A mi živimo u arhaičnoj zemlji?
— Čini mi se da ogroman deo naše zemlje živi u arhaičnom sistemu vrednosti. Imamo paganstvo isprepletano s komunizmom, a komunizam s pravoslavljem. I bilo koja vlada u Rusiji, uključujući i aktuelnu — to je vlada socijalno orijentisane države.
U kom smislu?
— U tome što smatra da je u obavezi da hrani ljude koji ne žele mnogo da rade i da zarade, nego se zadovoljavaju malim. Teško je naterati ljude da se protiv svoje volje bave biznisom. Stvar nije u tome što neko ne daje, nego u tome što to nije potrebno ruskom čoveku. Biznis i ta ozloglašena sloboda većini nisu potrebni. Da su potrebni, uzeli bi drage volje. Slobodu ne daju, slobodu uzimaju! A ljudima to nije potrebno.
Nadam se da razumete da s Vama razgovaram o naciji, a ne o žiteljima centra Moskve. Čini mi se da je prilično rizično odlučivati u ime cele nacije.
— Odlučivati je teško, ali je razumeti neophodno. Potrebno je nekako razumeti gde živimo i na koju stranu treba gledati. Nećemo uspeti da promenimo nacionalni mentalitet ako to ne shvatimo.
To liči na promenu retorike Putina, koji je u početku svog predsedničkog mandata govorio o evropskim vrednostima, o Rusiji kao delu Evrope, a zatim je sve manje govorio i sada uopšte i ne govori o tome.
— Mislim da pogrešno doživljavate ono što se dogodilo. Rusija je zaista pokušavala da uđe u evropski prostor. Takva je bila Putinova ideja. On je, naravno, najubeđeniji evropejac u celoj zemlji. Zapad je, međutim, odbacio Rusiju, odbacio Putina, zbog toga što im mi nismo potrebni jaki, nego razvaljeni, kao u vreme perestrojke: izvanredna zemlja u kojoj vlada haos i koja ima bednu armiju. Putin je to shvatio. I drugi izlaz, osim da stvara armiju i da traži saveznike na Istoku, nije mu ostao.
Da li Vam se dopada takav preokret?
— Ranije sam bio zapadnjak i takođe sam mislio da Rusija ima samo jedan put — ka Zapadu. Sada sam se uverio da mi nemamo takav put. I, hvala bogu, krećući se u tom pravcu veoma smo zaostali. Zato što je Evropa na ivici propasti, to je, čini se, potpuno jasno. Razlozi propasti su u tome što se, kako se ispostavilo, ne mogu u prvi plan postaviti ljudska prava. Ljudska prava mogu se posmatrati samo u skladu s ljudskim obavezama. Oni su se odrekli tradicionalnih evropskih, odnosno hrišćanskih vrednosti.
Vi zaista mislite da je Vladimir Putin evropejac?
— A Vama to ne izgleda tako? Najverovatnije zbog toga što ne analizirate čitavu putanju njegovog predsedničkog mandata. Da, i po ustrojstvu svog uma i po iskustvu života u Evropi. Mislim da je, kada je stao na čelo zemlje, imao određene ideje koje su se veoma promenile pod pritiskom unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti. On je došao u apsolutno razrušenu zemlju i dobio je gigantsku arhaičnu masu da njome upravlja. Ta masa je neprijateljski raspoložena prema državi. Njegovi napori bili su, pre svega, usmereni na sprečavanje raspada. Ja uopšte ne mogu da zamislim kako je sve to uspeo. Putin kao zapadnjak, kao čovek koji odlično govori nemački i poznaje svetsku kulturu, naravno, imao je iluzije da Rusija treba da se vraća u Evropu. Ali u Evropi su mu rekli: „A ko ste vi uopšte? Nismo vas zvali“. I minhenski govor je rezultat kolosalnog razočaranja Putina u sopstvene ideje o Evropi i razumevanja toga da treba živeti u onom delu sveta koji je još daleko od civilnog društva. To su sve veoma teški problemi koji, naravno, nama u prestonici nisu vidljivi, ali nemoguće je rukovoditi zemljom bez tog razumevanja. U mojoj logici iza tog „razumevanja“ dolazi želja da se „prosvećuje“.
I tu se odmah postavljaju pitanja — šta podrazumevate pod „prosvećivanjem“? Pismenost?
— Stvar je u tome da misli i dalje ostaju arhaične, u okvirima „ko nije s nama, taj je protiv nas“, u okvirima deljenja na belo i crno. Modernizacija sredstava komunikacije menja brzinu komunikacije, ali ne i njen nivo. Moj zaključak Vam se neće dopasti: mi nismo Zapadna Evropa i nećemo biti, ne treba da se trudimo.
U kom trenutku ste to shvatili? Na koji način je došlo do promene: do kog trenutka ste bili veoma bliski, na primer, meni, po duhu Končalovski…
— … A kada sam postao Mihalkov?
Da. Hvala što ste to sami izgovorili.
— A Vi zamislite sebe za dvadesetak godina — i Vi ćete se promeniti. Misleći ljudi neretko menjaju svoj ugao gledanja. Ne menjaju se samo idioti. A na mene je veoma snažno uticao moj životu u Kenozeru, gde sam snimao „Poštara“ (Bele noći poštara Trjapicina, film iz 2014.) — život s ljudima koji su harmonični u svemu što rade, kojih se ne tiču ni Vladimir Putin, ni Vladimir Pozner, ni „treba platiti za grehe iz prošlosti“, ni bilo šta iz našeg uzavrelog života. Oni žive u potpunoj arhaici, u nekakvom čudnom svetu svoje šekspirovske harmonije. Ili čak antičke tragedije.
U čemu se to ispoljava?
— Oni ničemu ne teže. Njih nećeš naterati ni u kapitalizam, ni u privatno preduzetništvo. Naravno, tamo ima sjajnih ljudi, ali to nije buržoaska klasa koja je dinamična i koja oseća odgovornost za zemlju. Buržoazije nikada nije bilo i zasad je još nema. To je, takođe, jedan od problema ruske istorije — preko nje se ne sme preskakati.
Nastaviće se…
