Kada govorimo o Dragu Pilselu, govorimo o čoveku koji je mnogo toga prošao — njegov životni put vodio je od poklonika ustaškog pokreta u Argentini, kojem je, zbog porodice pripadao, do prominentnog novinara, antifašiste i borca za ljudska prava. Pilsel je bio jedan od prvih hrvatskih novinara koji je ukazao na zločine počinjene nad preostalim Srbima tokom operacije „Oluja“ i nakon nje. Život i delo kardinala Stepinca, Pilsel sistematski proučava od 1991. godine, pa će se teško naći novinar koji o Stepincu zna više od Pilsela.
Takođe, kaže, kao hrišćanin i teolog razvija dobre odnose sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve. Pilsel aktivno prati rad međucrkvene komisije koja bi trebalo da dâ istorijsku ocenu uloge pokojnog zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata.
Posle prvog susreta, na kome se Komisija dogovarala o metodologiji rada, usledio je prvi praktičan susret u Zagrebu, na kome je Komisija raspravljala o ulozi kardinala Stepinca otkako je postao zagrebački nadbiskup, 1937, pa do nastanka NDH. Komisija je takođe zatražila otvaranje arhiva pape iz vremena Drugog svetskog rata, Pija XII i tadašnjeg vatikanskog državnog sekretara Tiserana. NDH i nadbiskup Stepinac su od Vatikana tražili priznanje, ali papa Pije XII nije hteo da prizna NDH, a iz njegove i arhive vatikanskog državnog sekretara, Komisija će moći da vidi kakva je bila komunikacija između Vatikana i Zagreba, kaže Pilsel. Moderator rada Komisije, otac Arduro, obećao je da će otvoriti ove arhive. Zatražio je imena osoba koje bi ispred srpskih članova Komisije ušli u vatikanske arhive i uskoro bi taj posao trebalo bi da krene, ekskluzivno saznaje Pilsel.
Komisija je na zagrebačkom sastanku, kaže Pilsel, pokušala da apsolvira rad kardinala Stepinca pre rata. Srpska strana je, prema Pilselovim rečima, pokazala da su već tada nastali problemi.
„Naime, tridesetih godina Stepinac postaje nadbiskup, prvo pomoćni, pa onda 1937. i punog naslova i pomogao je da se oblikuje Katolička akcija i još neke druge crkvene organizacije koje su bile rasadnik kadrova za ustaški pokret. Tako da nekakva odgovornost Stepinca ne počinje 1941, naravno da nakon te godine ona dobija puno drugačiju konotaciju i težinu“, kaže Pilsel.
Da li je Stepinac, pomogavši osnivanje Katoličke akcije, bio svestan kuda to vodi?
— Kuda vodi šta? Moramo biti jako precizni. Teško je reći je li znao da će se članovi Katoličke akcije radikalizovat. Meni je zanimljivije nešto drugo, a na šta sam upozorio srpske članove u Komisiji. Naime, Stepinac ima antropološko obrazovanje, koje mu pomaže da 1938. bude prepoznat od pape Pija XI, prethodnika pape Pija XII, kao savetnik u nastanku vrlo važne enciklike. Pije XI, suočen sa grozotom nacizma, hoće da objavi encikliku koja je trebalo da dobije ime „Jedinstvo ljudskog roda“ — na latinskom „Humani generis unitas“. Pije XI došao je u kontakt sa jednim američkim teologom francuskog porekla, Džonom Lafaržom, koji je doktorirao na temelju američkog rasizma. Taj će doktorat kasnije poslužiti Martinu Luteru Kingu kada je ustrojio pokret za ljudska prava. Pije XI dolazi u posed tog doktorata, jako zadovoljan zove tog američkog isusovca i kaže mu kakav mu je tekst potreban i da, dok bude istraživao, obavezno obiđe mladog zagrebačkog nadbiskupa, koji prvi u Evropi otvara Karitas za prihvat izbeglica iz Trećeg rajha. Mahom su to bili Jevreji koji su nakon Anšlusa iz Beča i drugih mesta bežali prema jugu. Stepinac te 1938, da budem plastičan, apsolutno razume opasnost hipernacionalizma, nacizma i rasizma jer kao savetnik učestvuje u stvaranju te enciklike, koja, nažalost, nikada nije objavljena jer je Pije XI umro tri dana pre planiranog dana objave. Njegov naslednik, sporni papa Pije XII zaključava tu encikliku. Ona je otkrivena devedesetih godina i objavljena je. Ja sam je dao prevesti na hrvatski jezik. U svojim memoarima Džon Lafarž 1954. opisuje Stepinca kao izuzetno lucidnog, pametnog i obaveštenog čoveka. Postavlja se pitanje i srpskim i hrvatskim istoričarima u Komisiji: kako je moguće da 1938. Stepinac tako dobro razume narav nacionalizma, a 1941. biva gluv i slep pred navalom ustaškog divljanja. To je, dakle, problem. Na to treba kvalitetno argumentima i dokumentima znati odgovoriti i zato mi se čini da će se sada napraviti ključan iskorak, kada u februaru u Novom Sadu počne poglavlje gde će se razgovarati o ratnom Stepincu. Ali već sada možemo reći da je Komisija napravila neke važne korake.
Stepinac je u mladosti bio solunski dobrovoljac. Šta se u njemu dogodilo da porekne Jugoslaviju?
— Mislim da se o tome ne može jednoznačno govoriti. On kao mladi vojnik još ne razmišlja o svešteničkom pozivu, misli da će postati agronom, ima devojku. Naravno da on tada ima svest o lojalnosti prema Jugoslaviji. Međutim, događa se ubistvo hrvatskih prvaka u jugoslovenskoj skupštini i nakon toga počinje diktatura koja je za Hrvate bila neprihvatljiva. Posebno za Stepinca. On tridesetih godina biva dosta vezan za strukture Hrvatske seljačke stranke (HSS). Mislim da Komisija to nije uspela obuhvatiti, možda će u konačnom izveštaju o tome biti reči, međutim Srbima je prilično nepoznata uloga Stepinca pre rata i njegova povezanost sa HSS-om, strankom koja se 1941. raspada. Nakon dogovora Cvetković—Maček i nakon stvaranja Banovine Hrvatske, postoji jedan trenutak optimizma, ali 1941, nakon uspostave NDH, HSS se raspada. Jedna frakcija ide u ustaše, druga ostaje pasivna, treća ide u partizane, četvrta podržava vladu u Londonu. Stepinac je u problemima, jer se Katolička akcija i HSS, čiji su odnosi umreženi, razvodnjuju i on gubi tlo pod nogama. On, dakle, više nema kvalitetnu komunikaciju kao nadbiskup, kao crkveni vođa i tu nastaju problemi. On je bio intelektualac, ali nije imao za to vreme potrebne pastoralne i komunikološke veštine. Stepinac tada pokazuje nesposobnost da razume okolnosti. Taj fenomen nazivam „domoljubna blokada duha“.
Šta pod tim pojmom podrazumevate?
— Naime, toliko želite taj politički projekat koji se zove „slobodna Hrvatska“, da ste spremni da zažmurite i na najsvirepije zločine. Zato je patrijarh Irinej u ime SPC napisao pismo, koje sam prvi na prostoru bivše Jugoslavije objavio, naravno, sažeto, ali uskoro ću ga objaviti u celosti, jer mislim da je potrebno da srpska javnost ima celoviti uvid u argumente koje je papa Franjo uvažio predloživši SPC da se formira rečena Komisija, u kome se kaže da je Stepinac uglavnom ćutao. Šta to znači ćutanje? Nije tačno da je uvek i u svemu ćutao, ali dominantan nazivnik za njegovo ponašanje jeste jedno kompromisersko ponašanje. Ono ne smeta samo Srbima, to smeta Jevrejima i Romima. Romska zajednica je najviše nastradala. Kada gledamo dokumente ustaškog pokreta, kojima se Romi šalju u Jasenovac, vidimo da ih uopšte nisu popisivali po imenu i prezimenu, nego su samo poručivali da šalju toliko i toliko vagona Roma. To je nešto prestrašno. Dakle, i Stepinac, kada reaguje na rasne zakone i činjenicu da se Jevreji vode stočnim vagonima u Jasenovac, reaguje otprilike — pa dobro, ako ih već morate tamo odvesti, dajte im vode. Karikiram, ali hoću da kažem, nisu samo Srbi sa pravom ljuti na Stepinca. Naravno, postoji i nas nekoliko Hrvata koji postavljamo pitanje iz te iste perspektive iz koje je on delovao. Iz hrišćanske antropologije. Kao teolog postavljam pitanje zašto mu je bila potrebna Dijana Budisavljević da se organizuje spasavanje kozaračke dece? Zašto to nije izašlo iz njega samoga?
Stepinac je znao šta se dešava. Na primer, mostarski biskup Alojzije Mišić mu je dostavio detaljan opis ustaških zločina nad Srbima u Hercegovini.
— Zato je jako važno ovo što će komisija raditi u Novom Sadu, Podgorici i Slavonskoj Požegi, tri postaje te rasprave o „ratnom Stepincu“. I jako je važno da Komisija ne bude izigrana od strane Svete stolice i da Vatikan ispuni obavezu i otvori arhive Pija XII i kardinala Tiserana, da srpska strana tačno vidi kakva je bila komunikacija i šta se sve govorilo između Zagreba, gde ne deluje samo Stepinac već i legat, opat Markone kao izaslanik Svete stolice (neka vrsta otpravnika poslova, jer Sveta stolica, ponavljam, nije imala ambasadu u Zagrebu) i Vatikana za vreme NDH.
Mislite li da će Vatikan ispuniti obavezu?
— Moraju, obećali su.
