Postoji li nada da se hrvatska i srpska nacija pomire i koliko je to važno i za region, i za Evropu?
— Jako je razočaravajuće videti da su Francuska i Nemačka već dvanaest godina nakon Drugog svetskog rata stvarale temelje za EU, a mi dvadeset jednu godinu nakon „Oluje“ imamo žestoke govore. Vidimo ovaj cirkus između ministarstava spoljnih poslova Srbije i Hrvatske, između Dačića i Kovača. Pišem za srpske medije i osećam se cenjeno i poštovano i drago mi je što mogu da budem prisutan u srpskim medijima, kao što mi je drago kada na svom portalu „Autograf.hr“ mogu da prenesem tekst nekog srpskog autora. To, dakle, nije naš problem. To nije ni problem većine građana. Mislim da većina građana, pogotovo mladih ljudi, nema poteškoća i ona bi sutra potpisala neki oblik tesne saradnje među našim zemljama.
Kako vidite budućnost odnosa Srbije i Hrvatske?
— Vidim sjajnu budućnost u saradnji Srbije i Hrvatske. Uostalom, budućnost EU biće takva da će unutar nje postojati regije, kao što je Beneluks. A mi ćemo stvoriti jednu takvu regiju. To je sasvim jasno i oni koji razumeju politiku znaju da će se to jednog dana dogoditi. Naše su ekonomije kompatibilne, govorimo varijantama istoga jezika, i naše su kulture kompatibilne, imamo zajedničku prošlost i, siguran sam, zajedničku budućnost u okviru Evropske unije. Političke strukture, ne govorim sada o Srbiji već isključivo o Hrvatskoj, nemaju adekvatne ekonomske programe. Još uvek nismo videli, ni na desnici, ni na levici, uverljiv ekonomski program. I onda se pribegava budalašenju.
Na primer?
— Na primer, ovo što su napravili tzv. revizijom procesa Stepincu bilo je potpuno nepotrebno. To ne govorim samo ja, već ljudi poput Dražena Budiše, lidera hrvatske omladine tokom Hrvatskog proleća, koji je i robijao četiri godine. On se izjasnio protiv revizije sudskog postupka Stepincu, zato što je to promašeno i sramotna zloupotreba pravosudnog sistema za slanje političkih poruka. Usput budi rečeno, revizije procesa uopšte nije bilo nego se raspravljalo niti 15 minuta i doneo se pravorijek da se presuda iz 1946. poništava. Hoću kazati: vreme je da konačno prestane politička galama i da progovore dokumenti, pa da se posla late stručni ljudi, teolozi, istoričari, politolozi, sociolozi… što je i namera pape Franje osnivanjem mešovite komisije o Stepincu. Pitanje pomirenja, suživota i normalizacije odnosa, dakle, ne zavisi od nas novinara, jer mi već godinama sarađujemo i stvaramo strukture poverenja i dijaloga. To rade i naše nevladine organizacije, umetnici, sportisti i preduzetnici.
Vratimo se „Oluji“. Bili ste među prvim novinarima koji su pisali o zločinima počinjenima nad Srbima…
— Da, bilo je to jedno vrlo bolno i traumatično iskustvo. Doslovno sam se slomio kada sam u rukama držao kosti spaljenih staraca Nikole i Milice Damjanić u selu Prokljan u zaleđu Šibenika. Dopustite da iskoristim priliku da se u osobno ime izvinim svima koji su pre 21 godinu izgubili najbližu rodbinu u zločinima počinjenima nad civilima za vreme i nakon operacije „Oluja“; svima koji su bili primorani napustiti kuće, gradove i sela u kojima su odrastali, živeli, imali prijatelje, decu i porodicu; svima čija je imovina opljačkana, a kuće u kojima su generacijama živeli — spaljene i razrušene, tako da se nisu imali kamo vratiti. Hodao sam nakon „Oluje“ oslobođenim područjima i bilo mi je jako neugodno i teško sve to videti. Da budem načisto: mi smo morali vratiti zemlju u normalu, završiti s pobunom martićevaca, ali duboko verujem kako ostvarenje nijednog društvenog i političkog cilja, čak ni onda kada su sva diplomatska sredstva iskorišćena, nikada ne sme uključivati počinjenje zločina i teških kršenja ljudskih prava. Nije smelo ni tada — 1995. godine.
Kakva je situacija u vašoj zemlji s problemom zločina?
— U Hrvatskoj imamo problema s „definisanjem“ žrtve i zločinca. Na primer, ubice hrvatskih emigranata u javnosti se nazivaju zločincima, dok se ubistva koja su počinila hrvatski emigranti proglašavaju patriotskim činom. Ubistva hrvatskih civila tokom Domovinskog rata su bez sumnje stravičan zločin. Od Šabrnje do Vukovara. Međutim, zašto nam je to, bez ikakve zadrške i bez ikakvog „ali“ teško reći i za ubistva srpskih civila tokom 1991. ili nakon akcije „Oluja“? Nažalost, toliko godina nakon rata mi i dalje imamo trule političke strukture koje naduvavaju sukob koji ne donosi prosperitet preduzetnicima.
A tu je i izazov istorijskog revizionizma…
— Istorijski revizionizam i u Srbiji i Hrvatskoj je pre svega refleks nacionalističkih ideologija. Naime, oba društva su zasnovana na nacionalističkoj paradigmi kojoj je imanentan antikomunizam kao središnja vrednost. A tamo gde je antikomunizam ključan, nema mesta i za antifašizam. Bilo bi bolje da napetosti ne postoje i da preduzetnici posluju kvalitetnije. Ja sam, na primer, jako frustriran mnogim aspektima naših odnosa počevši od međuvladinih, pa sve do toga što u Hrvatskoj ne mogu da kupim knjige objavljene u Srbiji ili u BiH.
Kako je Srbima u Hrvatskoj?
— Mnogima je jako teško. Osobito zbog rasta mržnje. Osim toga, dosta je sirotinje, dosta ljudi bez struje i vode. Pak izuzetno mi je krivo kada lideri, bilo Hrvatske vojske bilo politike govore kako bi jedan Milorad Pupovac trebalo da pokazuje da je lojalan Hrvatskoj, da to hrvatski Srbi moraju pokazati. Zar bi mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije Perić trebalo da dokazuje da je mirotvorac i ekumenista?! Pa to je smešno. On je pravi hrišćanin i model u ponašanju mnogim katoličkim biskupima i sveštenicima. I kada sam već kod prozivanja Srba, želim reći da je veći doprinos demokratizaciji Hrvatske dao Milorad Pupovac nego celi HDZ. Ne ponašamo se kao ozbiljna evropska zemlja i silno mi je zbog toga krivo.
