Na svaka tri meseca u bazu Rusko-srpskog humanitarnog centra u Niš dolaze po tri čoveka iz ove elitne jedinice, kako bi znanje preneli našim vatrogascima i policajcima. Posle četiri godine rada centra Sputnjik otkriva ko su ljudi iz Rusije koji u njemu borave.
Prvi među jednakima
Na čelu tima koji je nedavno stigao u Srbiju je Ivan Sulajev, zamenik načelnika spasilačke jedinice „Centrospas“. Jedinici se pridružio odmah posle vojske kad još nije bilo formirano ministarstvo, bio je to državni komitet za vanredne situacije. Već u prvoj intervenciji shvatio sam da je to opasan i odgovoran posao, ali to me nije pokolebalo, kaže Ivan.
„Došao sam u jedinicu ’Centrospas‘ radi dogovora. Tada su primili poziv, ja sam takoreći greškom ušao u taj autobus i odveli su me na mesto događaja. Bio je oktobar 1993. godine, oktobarski pokušaj prevrata tokom ustavne krize u Rusiji, tenkovi su bili na ulicama. Tri dana sam radio non-stop, evakuisali smo povređene iz centra grada. Kad smo se trećeg dana vratili u bazu, rekao sam: ’Dajte da potpišem papire da radim u vašoj jedinici‘. Svi su bili šokirani“, priseća se uz osmeh Ivan.
Poslednja velika međunarodna operacija u kojoj je učestvovao bila je potraga za telima i delovima ruskog aviona koji je pao u Egiptu. Ivan kaže da je susret sa telima stradalih za njega posao, kao lekarima ili patolozima i da ga je najbolje samo tako i shvatiti, te da su u njemu presudni jak karakter i koncentracija. Kao posebno teške akcije priseća se potrage za šestoro ruskih turista na jugu Kine.
„Oni su se spuštali čamcem niz reku kojom se niko ranije nije spustio, bila je to prva grupa ljudi koja je prošla tim rečnim putem. Posle prvog udesa dvoje od šestoro je poginulo, doneli su odluku da idu dalje. Zatim su imali još jednu havariju, na kraju smo našli dvoje preživelih, jednog posle 21, a drugog posle 23 dana potrage. Nisu imali hranu, ali su imali vodu i preživeli. Našli smo i tri tela, jedan se još uvek vodi kao nestao. Bila je to jako teška potraga, koristili smo i helikoptere“, kaže Ivan.
Drugi put među Srbima
U vojsci, koju je služio pune dve godine, postao je ronilac ne svojom voljom, a u brigadi „Centrospas“ ronilaštvo je njegov izbor. Pavel Terehov smatra da čovek mora da bude jako ozbiljan kada je reč o njegovom izboru. Pavel je sa bratom blizancem, koji je do nedavno boravio u Srbiji, učestvovao u evakuaciji stanovnika iz Obrenovca.
„U Obrenovcu smo radili i ronilačke operacije, ali najveća komplikacije je bila kad je trebalo da pokupimo ljude sa gornjih spratova i krovova i spustimo ih u čamac. Bilo je bolesnih, čak i pacijenata sa cerebralnom paralizom koji nisu mogli da hodaju. Ali sve je to za nas rutinski posao. Uzeli smo čamce, otišli tamo, pokupili ljude i vratili se. I tako iz sata u sat, iz dana u dan“, priseća se naš sagovornik.
Pavel dodaje da je to bila laka operacija u poređenju sa izvlačenjem ljudi iz potonulog broda u Rusiji, u Kazanju. On i njegove hrabre kolege izvukli su iz podivljale Volge 112 ljudi, među kojima je bilo više od 40 dece.
Iznenada je došlo do velikog nevremena, a brod je bio prepravljen, donji deo broda sređen da i u njemu mogu da borave ljudi. Ubacili su kabine, a izbacili stvari za obezbeđenje broda. Uz to, većina brodskih prozora bila je otvorena, voda je brzo prodirala u brod, koji je potonuo munjevitom brzinom“, priča Pavel.
Ponekad je važno imati stomak
Ruski spasioci svake godine prolaze ozbiljne testove izdržljivosti, kako bi Ministarstvo bilo sigurno da na njih može da računa u bilo kojoj situaciji. Uglavnom su to krupni, snažni momci. Međutim, u Niš je stigao i Nikita Potapov, za koga se na prvi pogled ne može reći da izgleda kao spasilac sa filma.
Iza njegove naizgled krhke građe krije se vrhunski alpinista, profesionalac spreman da odgovori najvećem izazovu, da spasi ljudski život.
„Specifičnost naše profesije je u tome da svako može da bude u različitoj formi. Veći stomak ponekad i pomaže, u situacijama kada je potrebna stvarna muška snaga. Na primer, u uslovima zemljotresa kada treba da izvučemo ljude zaglavljene ispod ruševina. Moje kolege su razradile taktiku da kada bušimo betonske zidove, ne bušimo kvadrat već trougao, to skraćuje vreme intervencije. Ja sam mali i mogu da prođem kroz tu manju rupu i skratim vreme koje ljudi provedu pod ruševinama“, objašnjava alpinista.
U februaru će biti sedam godina otkako je u jedinici, a tek mu je 27. Učestvovao je u mnogo operacijama u Rusiji, ali i jednoj međunarodnoj, na Sinaju.
„Za potrebe istrage morali smo da okrenemo trup aviona na drugi bok. Tamo nije bilo specijalnih mašina. Okrenuli smo ga koristeći užad i posebnu tehniku. To je poseban zahvat koji ima i svoje ime, samo na znam da li ga je moguće prevesti na srpski“, kaže Nikita.
Na kraju razgovora za Sputnjik pitali smo ga i kako su njegovi roditelji reagovali kada ih je obavestio da mu alpinizam neće biti samo hobi.
„Dobro su to prihvatili. Oni su ponosni, zato što je mnogim ljudima koji su mojih godina glavni cilj — novac, a ja sam izabrao nešto drugo. Naravno, bitne su i finansije, ali zna se šta je najvažnije“, zaključuje Nikita.
Tokom 23 godine postojanja jedinice „Centrospas“ poginulo je devet spasilaca. Naši sagovornici kažu da je bilo mnogo situacija u kojima im je život bio u opasnosti, ali da li neko „tamo gore“ čuva.
Nadaju se da će tokom novogodišnjih praznika imati vremena da konačno vide Niš i uvere se u ljubaznost Srba o kojoj su govorili njihovi prethodnici iz jedinice.
