Proterivanje diplomata nije retkost u međunarodnim odnosima. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961, daje državama pravo da bez obrazloženja bilo koji diplomata bude persona non grata. Proterivanje diplomata, iako može biti simboličan čin nezadovoljstva, po pravilu je skopčano sa špijunažom. U novije vreme, međutim, proterivanje diplomata služi i u svrhe političkog pritiska.
Ta je praksa bila uobičajena tokom Hladnog rata, međutim, proterivanje velikog broja diplomata dešavalo se retko. Desilo se 1971, kada je prebeglica iz KGB na Zapad Oleg Ljaljin izdao imena 105 sovjetskih špijuna u Velikoj Britaniji. Britanija ih je tada proterala, a SSSR je uzvratio proterivanjem 18 britanskih diplomata. Proterivanje velikog broja diplomata dogodilo se i 1986. i 2001, kada su SAD proterale 80, odnosno 50 sovjetskih, odnosno ruskih diplomata.
Ako je neko mislio da je proterivanje diplomata pikanterija Hladnog rata, prevario se. Po rušenju Berlinskog zida i raspada SSSR, čini se da je proterivanje diplomata tek uzelo maha, pogotovo u odnosima između Rusije i Velike Britanije.
Iz Moskve je, aprila 1994, proteran Džon Skarlet, koji će kasnije postati šef MI6, a špijunska igra dveju zemalja nastavljena je nesmanjenom žestinom, kao da se Hladni rat nije završio. Godine 2007, britanski list „Gardijan“ piše da je u Londonu prisutno 30 ruskih vrhunskih obaveštajaca, isti broj kao i u vreme Hladnog rata. Međusobno proterivanje diplomata pod optužbama za špijunažu se nastavilo.
Maja 1996, Rusija je proterala četvoricu britanskih diplomata, a London je odgovorio recipročnom merom. Januara 2006. britanska televizija je prikazala svoje obaveštajce kako maskiraju špijunsku opremu ispod kamena u parku kako bi prisluškivali ruske obaveštajce. Moskva je zapretila proterivanjem britanskih diplomata, London najavio recipročan odgovor, ali se ništa nije dogodilo.
Proterivanje već pomenutih 50 ruskih diplomata iz SAD 2001. dogodilo se u svetlu jedne od najvećih špijunskih afera, kada je Robert Hansen, visoki američki državni činovnik, otkriven kao ruski špijun.
Od 2010, ruske diplomate bile su proterivane i iz NATO-a, Hrvatske, Poljske, Češke, Nemačke i Švedske, uvek pod optužbama da su se bavili špijunažom, a Moskva je uvek odgovarala recipročnim merama.
Za razliku od Hladnog rata, kada se radilo samo i isključivo o špijunaži, proterivanje diplomata u današnje vreme služi i kao svojevrstan politički pritisak. Tako je Velika Britanija 2007. proterala četvoro ruskih diplomata kako bi izvršila pritisak na ruske vlasti da izruče Andreja Lugovoja, optuženog za ubistvo Aleksandra Litvinjenka.
Sličnim pritiscima SAD su se služile protiv Venecuele, a Francuska je 2011. proterala 14 libijskih diplomata, koji su ostali verni Muameru el Gadafiju. Isto se dogodilo sirijskim diplomatama vernim legitimnoj vladi u Damasku.
Kada su 2004. građani Moldavije za predsednika izabrali Vladimira Voronjina iz Komunističke partije, između te zemlje i Rumunije izbio je svojevrstan diplomatski rat. Naredne godine iz Kišinjeva je proteran vojni ataše rumunske Ambasade Jon Ungureanu pod optužbama da je podrivao rad vlade. Ungureanu je snimljen na antivladinim protestima i kako se sastaje sa opozicionim liderima. Ubrzo po njegovom proterivanju, iz Bukurešta je proteran prvi sekretar moldavske Ambasade. U pozadini svega stajala je Voronjinova namera da se približi Rusiji.
