Zastrašivanje javnosti „Putinovom agresijom“ u Vašingtonu i nekim evropskim zemljama postala je uobičajena praksa, naročito od proleća 2014. kada je Rusija proglašena za pretnju celome svetu.
U prvoj fazi je antiruska histerija stimulativno delovala na Evropljane, jer se vodio rat na istoku Ukrajine, a propaganda je „radila“ svoje. Tradicija prikazivanja Rusa kao pretnje Evropi pothranjivala je opštu atmosferu straha.
Ruski analitičari podsećaju da Vašington nije samo svojim saveznicima u Evropi ulivao strah od mitske ruske pretnje, već ih je istovremeno primoravao da kidaju veze sa Rusijom.
Međutim, dok rukovodstvo NATO-a i mnogih evropskih zemalja raspiruje mit o ruskoj pretnji, činjenice pokazuju da je realnost sasvim drugačija — Severnoatlantska alijansa gomila svoje trupe na ruskim granicama, pokazuje „mišiće“ na teritoriji zemalja koje su nekada pripadale sovjetskom bloku, a u Rumuniji i Poljskoj je aktiviran američki raketni štit. Ono što Amerikanci nazivaju „štitom“, Rusi zovu „nuklearnim potencijalnom Vašingtona u Evropi“ i sa ruske tačke gledišta on predstavlja opasnost po bezbednost Rusije.
Iz Pentagona sada stižu vesti i da će borbene jedinice zapadne vojne alijanse biti raspoređene od Estonije do Rumunije, i to u funkciji „obuzdavanja Rusije“.
Zato se nameće pitanje — ko kome preti i ko se kome primiče? Ko bi trebalo koga da „obuzdava“?
Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je ovog meseca dao odgovor na to pitanje. On smatra da nepristrasna analiza vojnih potencijala u Evropi ruši mit o Rusiji kao pretnji i posavetovao je da se raširi mapa Evrope i da se vidi ko je, gde i šta rasporedio. Grafički prikaz će, smatra Lavrov, „pokazati gde su stvarno rizici“.
S druge strane, rastuće tenzije širom sveta doprinele su povećanju vojnih troškova. SAD su i dalje svetski lider po vojnim izdacima. Ta zemlja je, kako navodi britanski specijalizovani časopis o odbrani „Džejns difens vikli“, samo tokom prošle godine potrošila 622 milijarde dolara na odbranu, što čini 40 odsto ukupnih svetskih vojnih troškova. Na drugom mestu po vojnim izdacima je Kina, koja je lani potrošila 191,8 milijardi dolara, a zatim slede Velika Britanija sa budžetom od 53 milijarde dolara i Indija sa 50,7 milijardi. Rusija je tek na petom mestu sa rashodima od 48,4 milijarde, a zatim slede Saudijska Arabija, Francuska, Japan, Nemačka i Južna Koreja.
Istovremeno, analitičari britanskog časopisa tvrde da ukupni vojni budžet zemalja EU, a to znači i NATO-a (razlika je samo u tome što Finska nije članica Alijanse, a Turska EU) iznosi 219 milijardi dolara, što je oko jedne trećine budžeta SAD, i više nego što Kina troši na vojsku.
Britanski stručnjaci takođe prognoziraju da će do 2020. sve navedene zemlje povećati vojni budžet, osim Rusije koja će ga smanjiti na 41,1 milijardu dolara, a da će svoje mesto u petorki „najratobornijih zemalja“ prepustiti Francuskoj.
Ove brojke, navode eksperti, govore o tome da mit o ruskoj pretnji, koji potpiruju zapadni političari i njihovi mediji, „ne pije vodu“.
„Vojni budžet nije glavni pokazatelj vojne moći neke zemlje. Trebalo bi uzeti u obzir broj vojnika kojima raspolaže armija svake zemlje, naoružanje, borbenu tehniku, sagledati gde je vojska raspoređena i njenu mobilnost, odnosno koliko brzo može da bude prebačena u krizno područje. Osim toga, trebalo bi uzeti u obzir i koliko su jedinice efikasne, kakva im je borbena spremnost i gotovost. Ako uporedimo sve to, ispada da ruska vojska ima prednost nad NATO-om u Istočnoj Evropi i upravo zbog toga se NATO nije vojno umešao u situaciju u Ukrajini.
Zašto je Amerikancima bio potreban mit o ruskoj pretnji? Iz više razloga. Pre svega, SAD koriste mit o „ruskoj pretnji“ da bi opravdale svoje planove o razmeštanju teške vojne tehnike u nekim zemljama Evrope, a takođe i da bi evropske saveznike primorale na pridruživanje politici izolacije Rusije.
„Ciljevi su jasni. Vašington je radio na tome da stvori jedinstven front protiv Rusije, tako što je ’disciplinovao‘ neke zapadnoevropske zemlje. Amerika je želela da se ujedini sa zemljama EU da bi zajedno vodile hibridni rat protiv Rusije, a istovremeno je radila i na tome da zemlje koje imaju tradicionalno dobru saradnju sa Moskvom pokidaju te veze. A konačan cilj je slabljenje, pa čak i uništavanje Rusije. Međutim, na Zapadu nema jedinstva o tome i mnogi, čak i u SAD i Velikoj Britaniji, žele da sarađuju sa Rusijom“, dodaje Aleksandrov.
Odgovarajući na pitanje kako Rusija može da odgovori na pretnje sa kojima se suočava, ekspert kaže modernizacijom vojske i naoružanja, jačanjem „saveza“ sa drugim zemljama i još aktivnijim diplomatskim i informacionim delovanjem.
„Rusija već odgovara na tu pretnju tako što modernizuje i jača vojsku, sprovodi vojnu operaciju u Siriji, a paralelno sa tim vodi i diplomatski i informacioni rat. Međutim, istakao bih — Rusija vodi isključivo odbrambeni rat. Ona se sada samo brani i nema nameru nikog da napada, ali moje mišljenje je da bi trebalo da pređe u ofanzivu. Kada to kažem, mislim da bi trebalo da pruži jaču podršku Iranu ili, recimo, Srbiji na Balkanu, odnosno da jača saradnju sa tim i drugim zemljama. U tom smislu, smatram da je dobro što će Srbiji isporučiti tih šest migova i druge tehnike. Smatram da je Rusija izabrala dobar pravac, ali da bi trebalo još aktivnije da deluje“, zaključio je Aleksandrov.
