Po broju obavljenih transplantacija i donora Srbija je na dnu evropske lestvice.
Po zakonu koji je trenutno na snazi, čak i ako neko ima donorsku karticu, poslednju reč o doniranju organa daje porodica posle donorove smrti. Tako se ionako mali broj donora od oko 130.000, na kraju svede na 30.000.
Pretpostavljena saglasnost, koja će uskoro biti uvedena, podrazumevaće da su svi punoletni građani automatski i donori, osim ukoliko ne potpišu da su izričito protiv doniranja organa.
Onaj ko ne želi da donira organe nakon smrti moraće da se prijavi u opštinu ili u sud i da potpiše formular. Postojaće baza podataka u MUP-u u kojoj će uz svačije ime stajati podatak da li je odbio da bude donor.
U Srbiji manje od tri donora na milion stanovnika
„Dosadašnji zakon nije dao dobre rezultate. Postoje ljudi koji na transplantaciju organa čekaju više godina. Neki na organe čekaju tri, a neki čak i devet godina. Nažalost mnogi od njih nikada ne dočekaju transplantaciju i nikada ne dobiju šansu za život“, kaže za Sputnjik direktorka fondacije „Hemofarm“ Suzana Đorđević.
Ona ističe da je zbog podrške izmenama Zakona o transplantaciji, fondacija pokrenula kampanju „Najvažniji poziv u životu“ kako bi skrenuli pažnju javnosti na ljude koji se ne vide.
„A ne vide se zato što nisu u vašoj neposrednoj blizini. Kada nisu deo porodice, vi ne vidite da neko drugi ima problem. A problem je što zbog toga ljudi umiru i baš zato zakon mora da se menja“, kaže Đorđevićeva i naglašava da je zakon pisan u duhu najboljih evropskih zakona, koji su u Hrvatskoj i Španiji doneli značajan boljitak u ovoj oblasti.
Temelj transplantologije — služba za transfuziju krvi — nesređena i nefunkcionalna
Iako izmena zakona ima humani i etički cilj postavlja se međutim pitanje koliko je Srbija zaista spremna za uvođenje tih promena, naročito imajući u vidu visok nivo korupcije u zdravstvu.
Predsednik udruženja „Lekari protiv korupcije“ dr Drašo Karađinović za Sputnjik ističe da je osnovna prepreka za izmenu zakona nesređena situacija u oblasti transfuziologije, koja je usko povezana sa transplantologijom.
„Služba za transfuziologiju je zapravo temelj. A kod nas je služba za transfuziologiju u jako lošem stanju. Svake godine u Srbiji se baci oko 40 tona plazme dobrovoljnih davalaca Srbije, umesto da se preradi u krvne proizvode. Istovremeno, za uvoz krvne plazme godišnje izdvajamo od 20 do 30 miliona evra“, ističe dr Karađinović.
On ocenjuje da upravo ta činjenica sprečava uspostavljanje prave transfuziološke službe, a samim tim i transplantologije.
„Ne možete vi da gradite jedan tako kompleksan sistem koji zahteva i pred i posthiruršku pripremu, a da nemate osnove“, kaže Karađinović.
Kada dobrovoljni davalac donira krv, iz nje se izdvajaju eritrociti, trombociti i krvna plazma, od koje se dalje izdvaja plazma za frakcionisanje od koje se prave lekovi kao što su imunoglobulini i albumini, neophodni za lečenje mnogih ozbiljnih bolesti.
„U Institutu za transfuziologiju krvi postoji centar koji bi trebalo da se bavi preradom krvne plazme koja se skuplja od preko 200.000 dobrovoljnih davalaca krvi. Nažalost to se ne dešava, a plazma se baca“, naglašava dr Karađinović.
Propali projekti EU, plazma se i dalje baca
Karađinović ocenjuje da je situacija u transplantologiji posledica komercijalnih interesa uvoznika koji na uvozu ostvaruju značajne uvozne marže.
„Obrada krvne plazme nije uređena, iako je do sada nekoliko projekata finansirala EU. Projekti u visini od nekoliko miliona evra, koji su dati za unapređenje centra za obradu krvne plazme, nisu, međutim, uspešno realizovani. Uprkos činjenici da je Srbija nekada imala jedan od najmodernijih centara za obradu plazme, danas je on zastareo i nefunkcionalan“, rekao je Karađinović.
Plazmu uvozimo iz Indije i Afrike
Karađinović napominje da je pored finansijskog momenta, otvoren i problem bezbednosti.
„Postoji veliki broj infektivnih agenasa koji se teško detektuju, pa je moguće da kroz krvne lekove i tuđe prerađene plazme, koje se mahom uvoze iz zemalja trećeg sveta, prođu i mnogi štetni agensi“, kaže Karađinović.
Ističučući da je Hrvatska pre izmene Zakona o transplantaciji prethodno uredila oblast transfuziologije, Karađinović objašnjava da su službe transfuziologije i transplantacije neraskidivo povezane i da uz takve temelje ne postoje etički, pravni i organizacioni osnovi koji bi mogli da garantuju da neće biti zloupotrebe i prilikom transplantacije organa.
