Reks Tilerson, prvi čovek naftne kompanije „Ekson“, imenovan je za budućeg državnog sekretara, a rusofobni američki mediji i vašingtonski establišment kriknuli su užasnuto, jer će, upozoravaju, na čelo Stejt departmenta doći „prijatelj Vladimira Putina“.
I sam Tramp, optužuju ti krugovi, nije ništa više do marioneta predsednika Rusije, koji je čak lično, tvrde anonimni izvori iz Centralne obaveštajne agencije (CIA), bez ijednog ponuđenog dokaza za te tvrdnje, naredio da američki izbori budu hakovani kako bi se pomoglo Trampu da pobedi favoritkinju vašingtonskog establišmenta Hilari Klinton.
Znači li sve to da ostatak sveta može da odahne, da nam sledi period približavanja odnosa dve vodeće svetske sile? Ili nam pak sledi novo razočarenje, poput onog koje je priredio Barak Obama, obećavajući na početku svog prvog mandata „resetovanje“ odnosa sa Rusijom da bi se sve završilo na sankcijama i novom Hladnom ratu? Hoće li se Tramp pokazati miroljubivijim od svog prethodnika? Sa druge strane, zašto zaoštrava odnose sa dva ruska saveznika, Kinom i Iranom, i pre nego što je stupio na vlast? Ili se, nasuprot tome, svet upravo sada, pre Trampovog ulaska u Belu kuću (20. januara iduće godine), nalazi u opasnoj situaciji?
Ta su pitanja bila tema „Sputnjik intervjua“ sa Jovanom Kovačićem, predsednikom „Ist-vest bridža“, i politikologom Aleksandrom Pavićem.
„Izbor Reksa Tilersona za državnog sekretara deluje obećavajuće“, navodi Aleksandar Pavić, podsećajući da je budući šef Stejt departmenta, kao direktor „Eksona“, u Rusiji ugovarao poslove vredne više milijardi dolara.
„U javnosti je više puta rekao da je protiv politike sankcija“, podvlači Pavić i dodaje da ne misli da je on „Putinovo prijatelj“, kao što to tvrde američki mediji, „ali činjenica jeste da oni imaju profesionalno dobro mišljenje jedan o drugome — poznaju se još od devedesetih godina — i to je jedino što je zaista bitno“.
Takođe, ističe Sputnjikov sagovornik, „jedan od Trampovih savetnika (koji je doduše morao da se povuče iz njegove kampanje), Karter Pejdž, boravio je u Moskvi nedelju dana, kao svojevrsni nezvanični Trampov izaslanik. Sve to ukazuje da postoji jasna namera da se poprave rusko-američki odnosi“.
Preti li opasnost da Tilersonov izbor bude osujećen u Kongresu SAD? Pojedine analize, naime, ukazuju na činjenicu da su — pod uslovom da se svi demokratski senatori izjasne protiv Tilersona — potrebna još samo tri republikanca da bi se to dogodilo, a republikanski senatori Džon Mekejn, Lindzi Grejem i Marko Rubio, sva trojica poznati zagovornici američkog globalnog intervencionizma i zaoštravanja odnosa sa Rusijom, već su javno izrazili svoje nezadovoljstvo Tilersonovim izborom, upravo zbog njegove — navodne — preterane bliskosti sa Rusijom.
„Teoretski je to moguće, ali je ipak malo verovatno da se republikanci okrenu protiv svog predsednika po jednom tako bitnom pitanju kao što je izbor državnog sekretara. Mnogo sam veći optimista sada nego što sam bio pre godinu dana ili pre šest meseci. I to ne samo zbog Tilersona — stigla je vest i da je Tramp uzeo u obzir Ričarda Hasa za njegovog zamenika. On je predsednik Saveta za spoljnu politiku, čovek koji je svojevremeno upozoravao Obamu da ne treba bombardovati Libiju, i to dovoljno govori o njemu“, kaže Jovan Kovačić.
Koji je cilj prave antiruske histerije koja se rasplamsala u američkim medijima glavnog toka, zaključno sa spomenutim optužbama o ruskom hakovanju američkih izbora u Trampovu korist?
„Mislim da tu više i nisu meta Putin i Rusija, već sam Tramp“, navodi Kovačić.
„To je obračun sa njim, i to pokazuje stepen nezadovoljstva i panike establišmenta, koji sada gubi uporišta koja je imao. Sva dosadašnja imenovanja u Trapovom kabinetu ukazuju da sledi potpuno pretresanje establišmenta.“
Što se medija tiče, dodaje naš sagovornik, inače dugogodišnji novinar, „taman kad pomislimo da su mejnstrim mediji u Americi dotakli dno, oni uspeju da nas iznenade“.
„Taj stepen ostrašćenosti, negiranja istine, odsustvo volje da se sasluša druga strana, postao je zaprepašćujući. Ovo je teatar apsurda, koji pokazuje stepen straha jer dolaze novi ljudi.“
Reks Tilerson, ali i Stiven Benon kao budući glavni strateg Bele kuće i penzionisani general Majkl Flin kao Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, u svakom slučaju, slove za ljude koji su skloniji dogovoru, umesto sukobu sa Rusijom. Sa druge strane, međutim, pored Ričarda Hasa, kao mogući Tilersonov zamenik spominje se i Džon Bolton, bivši američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, još jedan od intervencionističkih i rusofobnih jastrebova kojima zvanični Vašington obiluje, što jasno govori da miroljubivija politika SAD ipak nije sasvim zagarantovana.
Doduše, ukazuje Pavić, „Bolton je bio veliki protivnik priznanja nezavisnosti Kosova i to mu daje jednu drugu dimenziju, pogotovo što se nas tiče… I on, i svi ostali, iskazuju snažnu anti-islamističku tendenciju, što je takođe važno za njihove buduće odnose sa Rusijom. Ako može da se napravi jedna snažna koalicija Rusije i SAD u borbi protiv islamskog terorizma, to bi bilo izuzetno značajno. Samo ako se to uradi, globalna slika se iz korena menja, zato što bi se to onda odrazilo i na ukupne rusko-američke odnose“.
Sve i ako to zaista želi — a to će ipak tek budućnost pokazati — postavlja se pitanje da li će Donald Tramp i moći da promeni američku spoljnu politiku, s obzirom na uvreženo mišljenje da su pravci spoljnopolitičkog delovanja SAD unapred i odavno zacrtani i da nijedan predsednik tu ne može mnogo šta da promeni.
„To ipak zavisi od predsednika“, kaže Jovan Kovačić, ukazujući na primer Rusije i korenite promene koju je doneo Vladimir Putin.
„Tramp je biznismen. On mora da se posveti unutrašnjim, gorućim problemima koje Amerika ima, i već je pokazao da (zbog toga) neće ići na sukobe u svetu…“
Sa tim u vezi, pre dve nedelje, na mitingu u Sinsinatiju, Tramp je bio vrlo izričit:
„Sprovodićemo novu spoljnu politiku koja će izvući pouke iz grešaka prošlosti. Prestaćemo da obaramo režime i rušimo vlade. Naš cilj je stabilnost, a ne haos, zato što želimo da obnovimo našu zemlju.“
Znači li to da bi Amerika zaista mogla da prestane da bude „Imperija haosa“, kako je nazivaju Pepe Eskobar i mnogi drugi komentatori?
„Amerika može da prestane da bude ’Imperija haosa‘ ako Tramp bude uspeo da ostvari svoju viziju“, uveren je Pavić.
„Amerikanci su dosta puta tokom svoje istorije bivali skloni izolacionizmu. Tramp neće zapostaviti Pentagon, ali to ne znači da će nastaviti da vode agresivne ratove po svetu. Tramp se, uostalom, jasno izrazio protiv globalizma. I ljudi oko njega sebe pre svega sebe vide kao nacionaliste, a neki i kao antiglobaliste. To je jako važno — oni žele Ameriku koja je jaka kao država, a ne imperija koja želi da svoje vrednosti nameće drugima.“
Sa druge strane, međutim, najave Donalda Trampa da će zaoštriti odnose sa Iranom, ali i provociranje Kine — pre svega razgovor sa predsednicom Tajvana Cai Ingven, što niko od Trampovih prethodnika nije učinio još od 1979. godine — izazivaju zabrinutost da i pod Trampom, kako kaže Aleksandar Pavić, „može da dođe do pogoršavanja međunarodnih odnosa uz aktivnu američku ulogu u tome“.
Ipak, saglasni su sagovornici Sputnjika, treba sačekati da bi se videlo da li je ovde reč samo o taktičkim potezima pred buduće pregovore, ili o najavi konkretne politike koju će Trampova administracija voditi u budućem periodu.
Kako će se Vašington pozicionirati prema Evropskoj uniji, a kako prema svojim NATO saveznicima, pitanja su koja naročito zabrinjavaju liberalne globalističke krugove. Ne bez razloga — najpoznatiji evroskeptik, Najdžel Faraž, bio je prvi evropski političar sa kojim se Tramp sastao posle pobede, a njegov glavni strateg Stiven Benon održava bliske veze sa svim antisistemskim i antibriselskim pokretima u Evropi…
„Bojim se da se Trampov odnos prema Evropskoj uniji neće dopasti njenim sadašnjim strukturama“, kaže Jovan Kovačić.
„Mislim da će mu odnosi sa EU biti tek na trećem ili četvrtom mestu po važnosti i da će ih pustiti da malo čekaju da bi se pozabavio njima i njihovim međusobnim odnosima. S obzirom na stanje u kojem se EU danas nalazi, mislim da bi i za Trampa bilo bolje da ih pusti da se sami snalaze sa problemima koje su sebi natovarili na vrat.“
„Što se NATO-a tiče, Tramp ne mora ništa konkretno da uradi. Ako napravi strateški sporazum sa Rusijom, NATO će izgubiti razloge svog postojanja, ili će postati nešto drugo, deo šire kolektivne bezbednosti koja pokriva čitav prostor Evroazije“, napominje Pavić.
Svoj relativni optimizam u pogledu buduće Trampove spoljne politike Sputnjikovi sagovornici, ipak, zaključuju rečima upozorenja.
„NATO upravo sada upućuje dodatne snage na granice Rusije“, ukazuje Aleksandar Pavić.
„Kao da se nekome žuri da što više zakuva situaciju, da stavi Trampa pred svršen čin, da mu veže ruke što više da bi on ostao privržen ovom globalističkom haosu koji je čitav svet doveo skoro na ivicu rata. I po tome se vidi da Tramp nije njihov i da je promena na pomolu, i pitanje je sada da li će te snage, koje su poražene ili makar dobro ugruvane, tu promenu da dozvole.“
Slično misli i Jovan Kovačić, dodajući i da nedokazane optužbe CIA o ruskom hakovanju američkih izbora imaju sličan cilj:
„Ne plaši me ono što će se događati kad Tramp uđe u Belu kuću, pribojavam se onoga što će se desiti do tada.“
