Dr Beki Aleksis Martin i dr Tom Dejvis za „Gardijan“ su napisali veliki članak u kojem analiziraju najsigurnija mesta u slučaju izbijanja nuklearnog rata.
Autori iznose tvrdnju da trenutno zapravo živimo u najmirnijem razdoblju svetske istorije, kada se usprkos sukobima na Bliskom istoku i u nekim drugim delovima sveta vodi manje ratova koji su pritom znatno manje smrtonosni nego oni u 20. veku, prenosi „Jutarnji list“.
Međutim, u kontekstu uspešnih nuklearnih proba Severne Koreje, „novog hladnog rata“ SAD i Rusije (a s Trampom potencijalno SAD i Kine) i uvek zaoštrenih odnosa Indije i Pakistana (obe države imaju nuklearno oružje), opet se počelo pričati o mogućnosti izbijanja nuklearnog rata. Uvek omiljena tema medija željnih senzacija dobija na težini razmišljanjima poput onog koje ima penzionisani šef Pentagona Vilijam Peri, koji smatra da je nuklearni rat danas izvesniji nego što je bio tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.
Valja podsetiti da je nuklearno oružje od vremena kad su Amerikanci razorili Hirošimu i Nagasaki pre svega služilo kao oružje pretnje koje zapravo niko ne želi da aktivira — razumljivo, s obzirom na to da samo SAD ili Rusija imaju dovoljno bojevih glava da ozbiljno ugroze opstanak ljudskog roda na Zemlji.
Ako u nekom crnom, srećom malo verovatnom scenariju, ipak dođe do sukoba, gde bi bilo najsigurnije mesto na svetu, udaljeno od potencijalnih napada i uništenja?
Aleksis Martinova i Dejvis su prilikom „lociranja“ tih mesta uzeli u obzir trenutne zalihe nuklearnih bojevih glava u državama koje ih poseduju (SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja), verovatnoću sukoba s drugim nacijama, te čak dugoročnu numeričku prognozu vremena. Različite projekcije na kraju su rezultirale scenarijom u kojem dolazi do simultanog i multilateralnog nuklearnog rata.
Ne preterano iznenađujuće, kao najsigurnije mesto na svetu pokazao se Antarktik, ledeni kontinent koji je ujedno i mesto prvog sporazuma o upotrebi nuklearnog oružja, kojim je još 1959. godine odlučeno da će se tamo samo provoditi miroljubiva istraživanja.
Druga opcija je poznato Uskršnje ostrvo, udaljeno 3.500 kilometara od obala Južne Amerike. Dva i po puta manji od ostrva Krk, sigurno ne bi mogao da primi velik broj izbeglica koje bi mesto delile s čuvenim kamenim glavama.
Treća opcija su pak Kiribati ili Maršalska Ostrva, deo Mikronezije, regije u zapadnom Pacifiku. Ironično, SAD su tokom 40-ih i 50-ih godina prošlog veka upravo na širem području Maršalskih Ostrva testirale 67 nuklearnih bombi, zbog čega ih je američka Komisija za atomsku energiju 1956. proglasila „mestom koje je daleko najviše zagađeno radijacijom“.
