Još se čestito nismo izborili ni sa vršnjačkim fizičkim nasiljem među mladima školskog uzrasta, a u skladu sa vremenom u kome živimo već nas je stiglo digitalno nasilje. O tome koliko je ono uzelo maha, pogotovo u školskim klupama, šta ono podrazumeva i kako se izboriti sa tim problemom, u emisiji „Sputnjik intervju“ smo razgovarali sa psihologom Biljanom Lajović iz Ministarstva prosvete i stručnjakom za digitalne medije Zdravkom Jankovićem.
Bilo je očekivano da se u eri savremenih tehnologija neka ponašanja u realnom životu prenesu u taj virtuelni svet, kaže Lajovićeva i objašnjava da je digitalno nasilje kada se korišćenjem savremenih digitalnih tehnologija — interneta, društvenih mreža, mobilnih telefona — druge osobe uznemiravaju, ponižavaju, povređuju, nanosi im se bilo kakva vrsta štete.
Ona kaže da ima već nekoliko godina kako su roditelji počeli da prepoznaju da je reč o digitalnom nasilju nad njihovom decom i da se obraćaju Ministarstvu prosvete za pomoć. Roditelji su se, kaže, javljali zabrinuti reakcijama dece koja su počela da se povlače u sebe, odbijala da komuniciraju sa drugom decom. Tako su počela da se otvaraju pitanja. Kao i svaka nova pojava, izazvala je nevericu, kao nešto trenutno što će proći, dok nije dobilo dimenzije da dete pati, napominje Lajovićeva.
Stručnjak za digitalne medije Janković, koji je roditelj tri „osnovca“ od 10 do 13 godina starosti, prenoseći sopstveno iskustvo kaže da je suština u tome da se sa decom razgovara.
Mi smo im objasnili da ono što ne žele da kažu u javnosti ne treba da kažu ni na internetu, da je to potpuno isto kao da razgovarate sa čovekom, kaže on.
„Ako ne razgovarate sa nepoznatim ljudima na ulici, što smo ih naučili, to nemojte da radite ni na društvenim mrežama. I oni ni nemaju prijatelje na mrežama koje ne poznaju uživo. To je nešto na čemu smo insistirali“, objasnio je Janković.
On je na primeru iz odeljenja njegovog „sedmaka“ objasnio kako funkcioniše vršnjačko nasilje preko interneta. U pitanju je bila direktna krađa identiteta, pošto su dvojica učenika kreirala lažni nalog za trećeg učenika iz njihovog razreda sa koga su onda „prozivani“ stariji „osmaci“ i tako su dečaku „namestili“ problem. Da stvar bude gora, cela operacija je kreirana na času informatike, što je otvorilo i mnoga pitanja za obrazovnu instituciju, između ostalog i o tome kako pristupiti časovima informatike koji su izborni predmet. Dobro je, kaže, što je o svemu tome bilo reči na roditeljskom sastanku.
Lajovićeva se složila da je pitanje poverenja roditelja i dece ključno.
Kreće se od nečega što će neko reći da su možda sitnice, od izgovorene psovke, ružne reči u kući, čemu se ne pridaje značaj. Naprotiv, to je jako bitno, osnovno je da se krene od sistema vrednosti. Moramo da pokažemo i da decu naučimo da ne postoji nasilje koje je dozvoljeno“, kaže ona.
Kad pričate sa decom oni ne shvataju šta su uradili kačeći na primer sliku koja može nekoga da povredi. Treba raditi na razvijanju saosećanja sa drugima, da ne činimo drugima ono što ne bismo voleli da bude učinjeno nama, i to je ta jasna linija kada ćemo prepoznati da nešto nije dobro, objašnjava Lajovićeva.
Ona je roditeljima poručila da je suština da detetu prenesu šta su osnovne vrednosti i da preuzmu odgovornost za svoju porodicu.
Janković smatra da uprkos nespornoj ulozi porodice mora da se uzme u obzir i opšti konzumerizam koji je zavladao u društvu kada su u društvenoj hijerarhiji ljudi koji imaju više novca postavljeni kao vredniji od onih koji imaju više znanja. Štaviše, posedovanje dobrog telefona je mera prihvatanja deteta u okviru zajednice u kojoj se nalazi. Ako uzmete u obzir da poruke sa svih medija veličaju taj vid razmišljanja, onda je uloga porodice da se tome odupre prilično ozbiljna i teško izvodljiva, smatra on.
Lajovićeva je dodala da je potrebno napraviti dobru vezu između porodice i škole i gde porodica zakaže da škola to delimično kompenzuje. Ta priča o vaspitanju mora ponovo da postane centralna, izričita je ona, ističući da škole i odeljenja u kojima postoji kolektivni duh, zajedništvo, pokazuju dobar rezultat u smanjenju svake vrste nasilja.
Ministarstvo prosvete je, kaže Lajović, radilo nekoliko istraživanja čiji su rezultati to potvrdili. Govoreći o posledicama digitalnog nasilja, Lajovićeva, koja je psiholog, prvo je ukazala na one fatalne, strašne ishode kada su deca koja nisu mogla da izdrže pritiske odlučila da prekinu život. Objasnila je da se deca koja trpe nasilje povlače u sebe, popuste sa uspehom u školi, ne žele da se druže sa drugom decom, zanemaruju sebe, gube interesovanja ili previše vremena provode na društvenim mrežama.
Ona je posavetovala roditelje da kada primete da se nešto dešava sa detetom što odskače od uobičajenog ponašanja, treba posebno da obrate pažnju, da posmatraju dete, da ga poslušaju, razgovaraju s njim. Dete nije krivo što mu se to dešava i jako je važno da roditelj ne nastupi sa stavom — šta si ti radio dok su oni tebi tako… Treba da bude otvoren za dete, da ga čuje, i onda da se zajedno dogovore šta treba da urade. Ako roditelj sam ne može da reši problem, škole imaju stručnu službu, psihologe, pedagoge kojima može da se obrati za pomoć, dodala je Lajovićeva.
Ona je ukazala na veliko istraživanje Ministarstva prosvete koje je rađeno zajedno sa Institutom za psihologiju i Unicefom, koje je obuhvatilo više od 3.500 dece, 2.000 nastavnika, 1.500 roditelja, zahvaljujući kome je snimljena situacija.
„Na osnovu toga bilo je jasno koje korake treba da preduzmemo pa je organizovano niz obuka. Radili smo i sa nastavnicima, roditeljima, sa decom, organizovane su brojne tribine u saradnji sa odeljenjem za visokotehnološki kriminal MUP-a koje ima dramatična iskustva“, kaže Lajovićeva, napominjući da je napravljen i priručnik „Digitalno nasilje, prevencija i reagovanje“, koji može da bude od pomoći svima i dostupan na sajtu Ministarstva prosvete.
