Glumac impresivne biografije koji igra i u novoj drami Dušana Kovačevića „Hipnoza jedne ljubavi“ (čija je premijera zakazana za 17. decembar) za Sputnjik objašnjava zašto misli da Duško celog života piše — jedan komad.
„Ranko Šumar, koga ću igrati u predstavi ’Hipnoza jedne ljubavi‘, otprilike je isti čovek kao Sava Odžačar, koga već igram u ’Klaustrofobičnoj komediji‘, i opet isti čovek kao Ilija Čvorović ili Luka Laban. Sve su to neki dobroćudni ljudi koji u ovom vremenu — nevremenu pokušavaju da sastave i vežu dva konopca koja fizički ne mogu da stignu jedan do drugog. Mislim da Duško Kovačević stalno piše jednog istog čoveka, bez obzira što su teme koje njegove predstave obrađuju različite. On piše jedan komad celog života.“
Imate li utisak da stvarnost Dušku ide naruku?
— Umesto formulacije „stvarnost mu ide na ruku“ pre bih rekao da nam stvarnost svima pada. Onako, hteli — ne hteli, stvarnost nam pada ispred nas i u naše živote. Mislim da Duško samo pametno sagledava stvarnost i iz toga izvlači ono najvažnije. Većina nas ne zna da je ove godine u Srbiji zatvoreno 500 osnovnih škola, da nema dece koja idu u te škole. Da se odlaznost iz Srbije meri desetinama hiljada na godišnjem nivou. Ova zemlja umire. Duško to ne koristi da bi pisao tekstove, on se jednostavno sapati s time, sa narodom koji ne zna ništa o tome, i ima potrebu da se tim krucijalnim stvarima bavi. Pogledajte, današnja pozorišta i generalno današnja umetnost svedena je na dnevno-političke ili na probleme nekih društvenih devijacija — narkomaniju, travestiju ili neke druge vrste pomerenosti. A to je nešto što ne ostavlja večiti utisak kad se izađe iz pozorišne sale. Ove stvari — kao uostalom i ono što je radio Čehov, Gorki, Šekspir, Nušić, pa i Duško Kovačević, Siniša Kovačević, Ljuba Simović — večne su teme — porodica, društvo, prijatelji, ljubav, država, priroda… Odrodili smo se od svega toga. Setite se filma „Matriks“, veoma popularnog devedesetih, u kome onaj Morfijus nudi dve pilule, plavu i crvenu, prva nudi istinu ali gorku, tešku, jedva shvatljivu, a druga komfor. Mi smo, kao civilizacija, izabrali plavu pilulu. Izabrali smo da živimo priključeni na brzi internet, da nam intravenozno ubacuju neselektovane informacije, izabrali smo da kupujemo iz fotelje, da ne moramo da izlazimo iz kuće, ali moramo da imamo skup automobil ispred kuće. Izabrali smo taj privid života. A život se dešava onda kad je nesiguran, kad ne znaš hoćeš li otrčati celu deonicu. On je granična pojava.
I vi ste kao umetnik deo takvog sistema, znači li to da ste sve uloge (u komadima Ace Popovića, Milene Marković, Biljane Srbljanović, Dostojevskog, Gorkog, Selimovića) birali — takođe iz fotelje?
— To su moje fotelje! Zato biram gde ću da sednem. Ako neka fotelja liči na ovu prethodnu, možda neću u nju sesti. Da se razumemo, tek od skoro sam dao sebi pravo da biram. Znate ono, sad kao Banda zna bosanski, ajde zvaćemo ga da igra Bosanca sedam puta zaredom. Ja onda dam sebi zadatak da napravim četiri različita Bosanca. Ili telohranitelja… E, u jednom momentu morate da počnete da selektujete. Moje odnos prema poslu je sledeći: ja sam mlađi od svega toga. Ja sam sa pozorištem na vi i uvek će tako biti. Film je nešto drugo, ali pozorište je jedina umetnost na planeti u kojoj se, u trenutku stvaranja te umetnosti, nalaze i konzument i stvaralac. Samim tim ono ima neki prefiks magije, uzvišenosti. Ako tako postavite stvari, onda je moj komfor u stvari posao koji radim. Zato što me intrigira, zato što ga ne poznajem, zato što želim da me zaboli, da ga imam pod svoje… Jednom mi je Pera Kralj rekao da je kod mene predivno upravo to što se vidi radost prvog puta. „Svaka ti je prva“, rekao mi je posle Hasana u „Dervišu“, koga je i on igrao, „svakoj se raduješ, sa svakom ne znaš šta ćeš, svaka te buni, svaka te boli… Koliko god da si uradio do sad i dokazao se, ne podrazumevaš se na sceni i to je kod tebe predivno“. Zaista se trudim da mi u ovim godinama, sa ovim iskustvom, posao bude devojka u koju sam se zaljubio, ali i oficir koga se plašim, da bude uzbuđujući kao prvo iskustvo.
Za ulogu u „Ćeifu“ neki kažu da je vaša uloga života, drugi opet da je to Hasan u „Dervišu i smrti“. Oba komada režirao je Egon Savin. U čemu je tajna te raskošne razigranosti, šta je tu vaša a šta rediteljeva zasluga?
— Kad smo radili „Ćeif“, Egon mi je rekao „trebaš mi da mi odigraš Sarajevo. Znam da ti nemaš veze sa Bosnom, da si Crnogorac, Vranjanac, ali ti si sluhista, odlično skidaš taj govor, a i ti si čovek atmosfere, od tebe zavisi kakva će biti atmosfera predstave“. On je to meni tako jednostavno rekao i ja sam to tako jednostavno prihvatio. Postoji momenat u „Ćeifu“ kada jedan junak, Badža, kaže: „Idem ja“, i krene, a ja za njim u onim kolicima kažem: „Nemoj, Badžo“ i dok to izgovaram ostane moja ruka u vazduhu dok Duda Stojanović govori svoje repliku. I Egon kaže: „E, Mačak, to je to, to je ta gesta, neka ostane ta ruka da visi dok se ovaj ne vrati u kuću“. Opet, kad smo radili „Derviša“ Egon mi je napravio Hasana u dva poteza. Rekao mi je „Ljubo, on je mlad, ali je ruina. On spava po kanalima, druži se sa svakakvim ljudima, hoće otac da ga se odrekne, kocka…“ I ja napravim taj sloj mladog bonvivana koji je već umoran i proćelav od noći provedenih uz kartaški sto. I kad smo taj sloj osvojili, onda, na nekoj recimo desetoj probi, reditelj kaže: „E, vidiš sad, na sve to ne smemo zaboraviti da je on begov sin. On ima malo plave krvi, malo neke uzvišenosti, ima neka ramena… To je Egon u svemu tome. Ono drugo sam ja. Mešin roman sam pročitao tri puta dok smo radili. Bilo mi je zanimljivo što je pisao Hasana po sećanju na svog oca koji je uvek bio nasmejan. Tako sam sebi za interpretaciju Hasanovog lika našao i uzeo taj njegov konstantan poluosmeh, kao ključ za Hasana i njegovu odluku da sa sobom i sa životom bude na ti.
Da li vam se dešavalo i da li se plašite da će vas reditelji strpati u neke fioke, glumačke kalupe, da će vam dati da igrate šestog Bosanca, stvoriti vam glumački profil iz kog nećete uspeti da izadjete?
— Dešavali su mi se pokušaji toga, ali nemam strah, čak sam nekoliko puta do sada uspeo da poslodavce koji stereotipno doživljavaju glumce razuverim. Uvek postoje nijanse, ako je glumac dovoljno posvećen. Evo saveta za mlade kolege — neka uzmu da pogledaju „Živeo život Tola Manojlovića“. Pera Kralj koji je uvek, složićemo se, bio Pera Kralj, ali u hiljadu lica, i uvek neponovljiv. Znači — može, tako da mene sa toliko utakmica u nogama to ne plaši, može samo da me uzbuđuje.
Svojevremeno ste kazali da od glume u Srbiji može da se živi ako radite puno, ali da postoje u tome i bolni momenti kada, kako ste rekli, čovek sebi prizna moralni poraz i monetarnu pobedu. Može li se ta stara priča o kompromisima promeniti na bolje i kako?
— Upravo se radi o onome kakvi izlazite iz kuće. Mi smo mlađi od ovog posla i pozvani smo da mu služimo. Sve ono što naš ego dobije pohvalama, nagradama kolateralna je dobit, to vam se ispostavlja, ali nije ono zbog čega smo počeli da radimo. To da li će se nešto zvati kvalitet ili tezga, komercijala, zavisi od nas koji radimo, mi svojim odnosom prema poslu određujemo taj prefiks. Nisu u seriji „Seljaci“ Pera Kralj, Bata Živojinović i Gorica Popović gori što su u njoj igrali, nego je serija zbog njih postala bolja. Imao sam prilike da radim te lake sadržaje, što se kaže pitke i plitke, ali sam i za njih dobijao komplimente. Jedan od najlepših koji sam dobio za ulogu u seriji „Ono kao ljubav“ glasio je: „Stari, pa ti i ovo punom nogom, ko Šekspira“. Tu sam počeo da shvatam, da, ti ćeš svojim odnosom prema poslu napraviti ili tezgu ili nešto vredno pažnje. Gledam ponekad sebe u serijama, pa kažem: „Ovde si bio pošten, a ovde se vidi da si baš bio premoren“. E, dok god budem pošten, baviću se ovim poslom. Kad to prestane, kad me stvarno više ne bude zanimalo — znam šta ću.
Vratimo se novom Kovačevićevom komadu. Premijera će za neki dan. Šta ćemo gledati, kakvu priču?
— Priču o odlasku, priču koja se tiče svih nas. Priču koju ja više ne mogu da pričam mirne brade i nenaježen. Bolno je, svi će se prepoznati. Nama svaki dan odlaze ljudi jer nemamo čime da ih zadržimo, a mi smo se toliko navikli na to da nas više ne boli. Ova predstava će da nas podsetiti da u stvari treba da nas boli.
