„Moj prvi susret sa Leonardom Koenom je bio dosta zanimljiv. Završio sam bio prevod njegove knjige pesama ’Snaga robova‘ i smatrajući da je prirodno da ga upoznam, otišao sam na ostrvo Hidra, gde je boravio preko leta. Hidra je tada bila bez saobraćaja, bez struje i turista, obično selo. Pitao sam razne prodavce na obali za njega, ali niko od ljudi koji tu žive nije znao ko je u pitanju. Sećam se da sam ušao u prodavnicu u kojoj se u pozadini čula Koenova pesma, pitao za njega, a prodavac je rekao ’Pa, evo ga‘. Ti meštani godinama nisu znali da ovaj poznati Kanađanin provodi po pola godine na njihovom ostrvu, da tu živi. Lutajući tako po obali, ugledao sam ga kako sedi u kafani koja gleda na luku i obalu. Polako sam prilazio i — kako se to radi u susretima te vrste — upitno sam izgovorio ’Leonard Koen?‘, a on je ćutao dugo, toliko da je već bilo neprirodno… Brzo sam rekao ko sam, jer sam polako naslućivao o čemu je reč. Nekoliko meseci pre toga, u decembru 1980. u Njujorku je ubijen Džon Lenon i Koen mi je posle kazao da je bio siguran da sam jedan od onih koji je kod njega došao sa pištoljem…“.
Ovako se „čovek s pištoljem“, gost „Sputnjik intervjua“, književnik Vladislav Bajac, prvi prevodilac, izdavač i dugogodišnji prijatelj Leonarda Koena, sećao velikog umetnika u danu kada je svet obišla vest o njegovoj smrti.
Bajac, koji je i prvi novinar koji je u opevanom „Čelzi hotelu“ intervjuisao poznatog muzičara, otkrio je i da je za njega, bez obzira na muzičku slavu, Koen pre svega pesnik.
„To ne znači da ga time lišavam svega onoga drugačijeg, jednostavnog i originalnog što je uradio u muzici. Možda sam samo pod uticajem Leonardovog ironijskog stava prema samome sebi. Ne zaboravimo, ipak, da je on već na početku te popularne muzičke karijere izricao, mada opet literarno, stihom da je ’rođen sa zlatnim glasom‘“.
Govoreći o motivima zbog kojih se jedan ozbiljan pesnik, već primećen u književnim krugovima, ipak opredelio za muziku, Bajac kaže da je odgovor jednostavniji, možda i prostiji nego što se može očekivati:
„Reč je o novcu i slavi. Shvativši da je književnost nešto što ne donosi finansijsku sigurnost, na neki način je bio i prisiljen da počne da se bavi muzikom. Ne zaboravimo da se prisilno pojavio na bini 1966. godine, deceniju pošto je prvi put objavio knjigu pesama, kada ga je Džudi Kolins na svom koncertu pozvala na binu. Tada je prvi put izašao na scenu, sa gitarom, i doživeo je katastrofu. Stao je usred pesme, potpuno je bio skrhan, uplašen, nesiguran… Ali Džudi Kolins je bila pametnica koja ga je vratila na scenu i taj povratak je bio uspešan. Mislim da je žensko biće bilo strašno važno u tome, to je kao Džoan Baez i Bob Dilan“, priča Bajac.
On smatra da je tačna i tvrdnja Koenovih biografa da je na izbor ovog pesnika i muzičara uticao i Dilan, čiju je muziku slušao i napominje da su se dvojica muzičara i pisaca našla i u prozi u isto vreme.
„Koen je 1066. godine objavio svoj drugi roman ’Divni gubitnici‘ kada i Dilan ’Tarantulu‘. Obe knjige su prilično teške, teško prohodne i mislim da ih je to obojicu zacementiralo u strahu od toga šta književnost u stvari treba da bude. Jer ako treba da ima takav oblik – tu nema mnogo budućnosti“, kaže Bajac.
O poslednjem albumu završenom neposredno pred smrt kritičari su već rekli da je testamentaran. I Vladislav Bajac smatra da sintagma iz naslova „Hoćeš da bude tamnije“ ujedno znači i „spreman sam, Gospode”.
„I mada su to njegove teme, smrt i Bog, u toj jednoj rečenici je rekao da je spreman. I kao što je i druge velike istine iskazivao u malo reči, probranih i tako komunikativnih, tako je uradio i s ovom, podseća Bajac i dodaje da je ipak vest o smrti koliko god bila očekivana, ipak i – metafizička“.
„Svi mi mislimo da takvi ljudi žive večno i da nikad ne umiru. Ta dva odgovora, fizički i metafizički, dve su istine koje u Koenovom slučaju nisu krajnosti. One su jedinstvo suprotnosti, što je Leonard Koen u suštini i bio celog života“, smatra Bajac.
