Makedoniju od vanrednih parlamentarnih izbora deli manje od 24 sata, a sve su glasniji oni koji su uvereni da će Albanci, a ne Makedonci „krojiti“ sudbinu Makedonije. Politikolozi iz Skoplja upozoravaju da bi potencijalna promena Ustava Makedonije i „širenje“ Ohridskog sporazuma, o čemu opozicija naveliko priča, Albancima omogućili da na legalan način deo makedonske teritorije nastanjene Albancima proglase u nekom trenutku — autonomijom — što bi bio prvi korak koji bi vodio ka, ako ne istom, onda sličnom — kosovskom scenariju. I ne samo to. Većina analitičara strahuje da bi ishod izbora mogao da dovede do još veće političke nestabilnosti u Makedoniji, koji je ne bi vodio u predvorje EU, nego u zaokružavanje ideje takozvane Velike Albanije.
Da li ovi izbori mogu biti uvod u ostvarenje secesionističkih snova Albanaca u Makedoniji i koliko im brojno stanje ide na ruku?
Albanci na izbore idu samostalno, razvrstani u tri stranke i jednu koaliciju: Demokratska unija Albanaca za integraciju (DUI), „Besa“ i Demokratska partija Albanaca (DPK) i albansko telo objedinjeno u koaliciju „Albanska alijansa za Makedoniju“.
Prema popisu iz 2002. godine, u Makedoniji, po rečima Aleksandra Kneževića, docenta na Geografskom fakultetu u Beogradu, od ukupne populacije 25 odsto čine Albanci. Dakle, nešto malo više od pola miliona.
Demografski podaci pokazuju da je skoro cela severozapadna Makedonija naseljena većinom albanskim stanovništvom, a po broju Albanaca prednjače Tetovo, Gostivar i Struga, s tim da je u Strugi uočena stalna tendecija povećanja broja Albanaca. U opštinama Lipkovo, koje je na granici sa Srbijom (97 odsto Albanaca) i Kičevo, koje se nalazi između Gostivara i Struge, u poslednjih nekoliko godina zabeležen je rast žitelja albanske nacionalnosti, pa je tako za 13 godina taj broj porastao za pet do sedam procenata u odnosu na 30 odsto, koliko ih je u ove dve opštine bilo po popisu iz 2002. godine. Taj deo je inače bio naseljen većinski makedonskim življem, ali zbog pritiska Albanaca Makedonci sve više prodaju kuće Albancima i odlaze u drugi kraj.
U poslednjih nekoliko godina i makedonskoj prestonici Skoplju situacija preti da postane kritična, s obzirom da se broj Albanaca iz godine u godinu povećava. Osim usled doseljavanja, broj Albanaca se povećava i zbog velikog prirodnog priraštaja.
Knežević za Sputnjik kaže da ovo nije ništa novo. Pozivajući se na popise iz 1921. i 1931, uz napomenu da nijedan nije obuhvatio direktno pitanje o nacionalnoj pripadnosti, već po maternjem jeziku i veroispovesti. Broj Albanaca, gledano po teritorijalnom razmeštaju u tadašnjih sedam okruga, a koji su u to vreme administrativno pripadali južnoj Srbiji, govore da je u Kumanovu, Ohridu, Tetovu, Bitolju i Skoplju živelo iznad deset odsto Albanaca, tj. onih kojima je albanski bio maternji jezik.
„Ovaj udeo je bio najveći u Tetovu, čak 41 odsto, dok je 20 odsto je bilo u Skoplju. U ostalim okruzima nije bilo značajnog udela albanskog stanovništva. Treba napomenuti da je u to vreme u tim okruzima živelo oko 850.000 stanovnika i da je već tada albansko stanovništvo brojalo 136. 563 stanovnika, što je činilo blizu 16 odsto od ukupnog broja stanovnika ovih okruga,“ navodi on.
Po njegovim rečima, pitanja o nacionalnoj pripadnosti postoje od 1948. godine i od tada redovna statistička istraživanja pokazuju stalni porast albanskog stanovništva u Makedoniji.
„Tako, recimo, sa nekih 14,5 odsto, to jest blizu 200.000 Albanaca koliko ih je bilo 1948. godine, 1971. ih je već bilo preko 17 odsto. Godine 2002. udeo albanskog stanovništva u Makedoniji iznosio 25, 17 odsto prema zvaničnim podacima makedonskog zavoda za statistiku. Udeo Makedonaca je istovremeno rastao, ali ne istim intenzitetom kao i Albanaca. Ovaj disbalans je doveo do toga da je faktički udeo Makedonaca stalno opadao, tako da je njihov udeo od 68, 5 odsto iz 1948. godine, 2002. godine iznosio — 64 odsto“, navodi on, dodajući da je prirodni priraštaj po nacionalnosti iz sedamdesetih godina kod Makedonaca iznosio oko 12 promila, kod Albanaca čak 29 promila, a kod Srba jedva nešto preko šest promila.
Naš sagovornik ističe i uticaj migracije koje su intenzivirane posle agresije NATO-a na SRJ, kad je veliki broj Albanaca sa Kosova i Metohije otišao u Makedoniju.
Prema nekim procena UN a i drugih, tada je u Makedoniju ušlo oko 300.000 Albanaca, ali izgleda da je trajno utočište u Makedoniji, od tada do danas, našlo oko 150.000 koji su dobili i makedonsko državljanstvo.
To se naravno moralo odraziti i na etničku strukturu Makedonije. Treba napomenuti da je svaki popis stanovništa do danas u Makedoniji bio predmet velikih političkih sporenja, pre svega nacionalnih stranaka, navodi naš sagovornik, postavljajući pitanje šta nude stranke sa nacionalnog predznakom – osim nacionalnog.
„Ako imamo na umu činjenicu da politička karta Balkana i ne zavisi mnogo od stanovnika koji žive ovde, i da je ona predmet velikih sila, Makedonija ovde nije izuzetak. Jedino po čemu je drugačija od drugih država jeste jedan čvrst stav zapadnih sila, da makedonski Albanci moraju da učestvuju u političkom životu Makedonije, i čvrst stav da Makedonija mora biti održana kao jedinstvena država. Albanci uredno izlaze na izbore, osvajaju mandate i dobijaju funkcije u organima vlasti,“ naglašava Knežević.
Ako se može suditi po rezultatima lokalnih izbora iz 2013. godine, ima razloga za brigu. Samo u zapadnom delu Makedonije čak u sedam opština koje su inače zacrtane u famoznom projektu pod imenom „Velika Albanija“ (Prizrenska liga) pobedila je najveća albanska stranka u Makedoniji — Demokratska unija Albanaca za integraciju (DUI), koju predvodi Ali Ahmeti, bivši politički predstavnik „Oslobodilačke narodne Armije“ (ONA), koja je 2001. godine bila u višemesečnim sukobima sa legitimnom vojskom Makedonije, a koji se završio potpisivanjem Ohridskog sporazuma. Ahmeti je inače veoma blizak sa predsednikom Kosova Hašimom Tačijem, bivšim komandantom OVK zvanim „Zmija“.
Ono čega se poznavaoci prilika u Makedoniji pribojavaju i u šta uopšte ne sumnjaju da će se desiti ako buduća vlada Makedonije bude zavisila od Albanaca, jeste da će makedonski Albanci pojačati pritisak na Makedoniju.
Analitičar Boris Nikolevski, međutim, smatra da su evroatlantskom integracijom, kao glavnim deklarativnim strateškim ciljem makedonske politike, osujećeni svi nacionalistički planovi, ideje i teritorijalne pretenzije bez obzira na tabor iz kog dolaze.
„Projekat ’Velike Albanije‘ danas je više predizborni marketing i slamka spasa pojedinih, nego ostvariva ideja. Da li ćemo i ubuduće imati buđenje duhova iz prošlosti, ili će toga biti sve manje i manje na račun ekonomskog prosperiteta, ostaje da se vidi i odgovornost je svih makedonskih i balkanskih političkih aktera.“ Podsetimo da se projekt „Velike Albanije“ odnosi na najmanje tri države u regionu. „Nediskutabilno je da svi oni koji bi posegli za teritorijom jedne demokratske, unitarne i suverene zemlje mogu naškoditi jedino sami sebi, svom narodu i njegovoj reputaciji u očima međunarodne javnosti“, ističe on.
Naš sagovonik kaže da je nesumnjivo da bi se eventualnim dolaskom SDSM-a i opozicije na vlast mogle očekivati promene u pravcu većih prava Albanaca u zemlji, ali dodaje i da je takođe nesporno da jasne, nedvosmislene i čvrste stavova o tome niko nigde nije predočio, niti vlast, niti opozicija. Zbog toga Nikolovski kaže da „zadržava pravo da lično misli, čak i ako je pogrešno, da sve što je do sada viđeno rezultat predizbornih aktivnosti.
Makedonski parlament ima 123 poslanika, a da bi neko formirao vladu potrebna mu je većina od 63 poslanika. Albansko telo nema garantovana mesta u parlamentu, jer je u Makedoniji proporcionalni izborni sistem. Makedonija je podeljena na šest izbornih jedinica, i svaka jedinica daje po 20 poslanika. Koliko će Albanci imati poslanika zavisi od toga koliko će osvojiti glasova u Skoplju, Tetovu… Dosadašnja praksa je pokazala da broj albanskih poslanika varira između 25 i 27. U ovoj situaciji, ovaj broj može da makedonskoj partiji koja bude gubitnik na izborima, i osvoji recimo 40 mandata, dâ podršku i omogući formiranje vlade, uz prihvatanje njihovih uslova.
