Kako su Srbe tokom ratova devedesetih u svetu označili kao glavne krivce, tako i danas 25 godina posle ratova tretiraju i srpske žrtve…
„Tražimo pravo da svet, pre svega, jednako tretira srpske žrtve kao što tretira žrtve Bošnjaka, Albanaca, Hrvata.“
Ovo je otprilike rezime koje je pred javnost iznelo 50 udruženja, ujedinjenih u Koordinaciju srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, na čijem čelu je Dragan Pjevač.
Pjevač je rekao da je konferencija održana namerno povodom Dana ljudskih prava, jer je jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo porodica nestalih lica da znaju za sudbinu svojih članova, kao i da ih dostojno sahrane.
„Pored ovoga, potrebna je jedinstvena evidencija srpskih žrtava, kako bismo rešili probleme porodica nestalih. Pravo svih porodica žrtava iz proteklih ratova je da im društvo solidarno pomogne, kako bi se makar delimično ublažio njihov gubitak. Porodice žrtava na prostoru bivše Jugoslavije danas traže preko 10.000 nestalih lica iz ratova devedesetih. Države ne čine dovoljno da se nestala lica pronađu i identifikuju, pa tako recimo Hrvatska ni 25 godina posle rata nije ekshumirala preko stotinu srpskih žrtava u registrovanim grobnicama“, rekao je on.
Pjevač je istakao i nedostatak pravne regulative za porodice nestalih.
Nestala lica su uglavnom žrtve zločina, majke sa Kosova i Metohije znaju ko im je odveo ili ubio decu, ali to nikoga ne zanima. Danas počinioce ratnih zločina gotovo da više niko i ne traži.
Olgica Božanić, predsednica Regionalne koordinacije nestalih lica, rekla je da je od 1999. godine sve manje rezultata kad je reč o pronalaženju nestalih i istakla da ni danas Srbi, bilo da se radi o Kosmetu ili o Hrvatskoj, nisu sigurni.
Verica Tomanović, zamenica predsednika Koordinacije i predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji, podsetila je da je dobar deo zločina i otmica na Kosmetu nastao kada je ta teritorija bila pod protektoratom međunarodnih misija i pod zaštitom više od 50.000 stranih vojnika.
„Stradali smo i pole rata kada su mirovne misije po Rezoluciji 1244 imale obavezu da garantuju mir i sigurnost svim porodicama. Imali smo obećanja generala da ćemo u svojim domovima biti bezbedni. Nažalost, posle 10. juna 1999. godine nastaje pakao na KiM i tada nestaju mnogi ljudi. Tamo je postojalo 144 logora iz kojih niko živ nije izašao. Civili nisu bili zaštićeni ni u jednom periodu i sa njima se krajnje brutalno postupalo. Mi se često pitamo zašto nije bilo razmene zarobljenih Srba iz tih logora sa Albancima koji su krivično procesuirani u našim zatvorima. Pušteno je više od 2.108 Albanaca, a sa KiM nijedan Srbin nije živ izašao“, rekla je Tomanovićeva.
Na području Kosova i Metohije ne postoje uslovi za bilo kakvo suđenje ratnim zločincima, a kakvo je stanje u Hrvatskoj, najbolje oslikava reakcija hrvatskog državnog vrha na nedavna hapšenja osumnjičenih Hrvata za ratne zločine počinjene nad Srbima u Orašju, koji je to doživeo kao „neviđeni politički udar na interese Republike Hrvatske“. Ustavni sudovi poništavaju pravosnažne odluke krivičnih sudova i evidentno je da žrtve zločina neće doživeti pravdu.
Poslednji udarac suočenju sa prošlošću na ovim prostorima kad su u pitanju ratni zločini dao je Haški tribunal selektivnom pravdom i oslobađajućim presudama, posebno presudama Gotovini, Markaču i Haradinaju. Porodice žrtava su svesne da pravde za žrtve neće biti, ali zahtevaju da predstavnici vlasti učine sve što je moguće radi smanjivanja posledica rata. Posebno se to odnosi na zakonsko regulisanje prava porodica žrtava, kao i na pronalaženje i identifikaciju nestalih lica.
Na skupu su govorili i Mirjana Božin, predsednica Udruženja roditelja i porodica uhapšenih, zarobljenih i nestalih lica Savezne Republike Jugoslavije, Dragana Đukić, predsednica Udruženja porodica nestalih i poginulih lica „Suza“ iz Beograda, i Nedeljko Mitrović, predsednik Republičke organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske, sa sedištem u Banjaluci.
