Ako ste posle izjave žaljenja Jensa Stoltenberga pomislili da su zvaničnici NATO-a posle 17 godina pokazali minimum ljudskosti prema nevinim žrtvama agresije na SRJ, grdno ste se prevarili.
Pet dana nakon što je generalni sekretar Alijanse izrazio žaljenje zbog civilnih žrtava bombardovanja, javio se glavni NATO lobista u Srbiji, direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić, koja nam je objasnila da nam Stoltenberg, u stvari, nije oprostio što nas je tukao.
„Životinjska farma“ Jelene Milić
Elem, Milićeva je rekla da je on eksplicitno izrazio žaljenje zbog žrtava, poginulih civila, radnika RTS-a i ostalih nevinih žrtava, ali je ponovila da su „svrha i cilj vazdušne NATO kampanje bili opravdani, a to je da se zaštite civili“.
Prema Milićevoj, NATO je pobio civile da bi zaštitio (valjda te iste) civile. Hajde da vidimo ko su ti civili.
Milićeva je objasnila da je reč o civilima, „kosovskim Albancima, koje su srpske oružane snage ubijale i proterivale i podseća da su pojedini generali zbog toga završili u Hagu“.
„Mi ćemo pričati o ulozi jedinica koje su bile pod direktnom komandom generala Dikovića, načelnika Generalštaba. Generalni sekretar se nije izvinio Srbima za agresiju, samo za nevine žrtve među kojima je bilo i Crnogoraca, Bosanaca i kosovskih Albanaca takođe, kao građana tadašnje SRJ“, precizirala je ona.
Sudeći prema ovom objašnjenju, da parafraziramo Orvela, svi su civili jednaki, samo su neki jednakiji od drugih. Iz gore navedenog proizilazi da su najjednakiji među civilima kosovski Albanci, na drugom mestu su Crnogorci i Bosanci (misli valjda na Bošnjake), a na poslednjem mestu su Srbi (ime im se ne pominjalo).
Razum i osećajnost samohrane majke
Idemo dalje. Na pitanje o emotivnom odnosu Srba prema NATO-u zbog bombardovanja 1999. godine, Milićeva kaže da se emotivno reaguje celog života u svim situacijama, te da nema ništa protiv toga, ali da se mora znati šta je dovelo do bombardovanja.
„Ja sam bila samohrana majka, podstanar za vreme bombardovanja, znam šta znači kad nestane i voda i struja, kad se tresu stakla okolo, moja zgrada je bila prekoputa vojnog skladišta na Dorćolu, i baš je treslo, i naravno da nije prijatno, ali mora se znati šta je dovelo do toga“, smatra Milićeva.
Blago njoj. Možemo samo da joj zavidimo što u teškim trenucima dok padaju bombe, tresu se stakla, nema struje i vode, i uprkos emocijama i adrenalinu, razumno sagledava situaciju. Kakva mešavina Brehtove „Majke Hrabrosti“ i Sokrata iz Platonove „Odbrane Sokratove“.
Marija na Prkosima
Milićeva je dodala da je neobjašnjivo da 16 godina posle bombardovanja u Srbiji ljudi ne znaju šta se događalo, kaže da je ona to još tada znala, ali pre svega zbog činjenice da je radila u Helsinškom odboru za ljudska prava, te primećuje da sada za tu vrstu neznanja, odnosno neobaveštenosti, nema opravdanja.
Za to su, dodaje, delom krive i sve političke elite od bombardovanja do danas, koje nikada nisu imale hrabrosti da se sa tim suoče.
„Čak ni oni koji su poslali generala Pavkovića i Lazarevića s razlogom u Hag, koji su tamo osuđeni, da bismo sad doživeli jednu regresiju, da se njegov povratak kao osuđenog ratnog zločinca glorifikuje i da ga slave ministri u ovoj vladi“, poručila je Milićeva.
Osim prosvetiteljskog rada, ali ne u modernom već u ranohrišćanskom smislu reči, gde nam Helsinški odbor dođe kao neka postmoderna crkva i monopolista za božansku istinu, direktorka CEAS-a pokazala je i hrabrost Marije Bursać na Prkosima.
Putevima Svetog Klimenta
Posle svega, ostaje nejasno zašto gospođa Milić i njen CEAS (čuvari pečata božanske istine i sertifikovani borci za pravdu, istinu i demokratiju) nisu dopustili ekipi Sputnjika da prisustvuju dvodnevnoj međunarodnoj konferenciji o NATO-u u Beogradu.
Valjda je cilj svih misionara od ranohrišćanskih do danas bio da šire božansku istinu, poput Svetog Klimenta Ohridskog, koji je opismenjivao slovenske horde, i valjda se neko neustrašiv poput Milićeve ne boji eventualno teških pitanja novinara Sputnjika.
I koja bi to teška pitanja mogla da očekuje, posle ovako „logičnog“ objašnjenja trauma iz naše skorije istorije. Možda da nam objasni kad će nam NATO konačno oprostiti što nas je tukao.
Ili je problem u „istini“ Jelene Milić.
