„Ne dajem izjave za Sputnjik, ne dajem izjave za Sputnjik, ne dajem izjave za Sputnjik!“, tako je Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije (CEAS), reagovala kada ju je novinar redakcije Sputnjika pozvao s namerom da je pita za razloge zbog kojih je većini srpskih medija, među kojima se nalazi i Sputnjik, zabranila da prisustvuju njenoj konferenciji za novinare.
Za potez Jelene Milić i njene organizacije bukvalno niko koga smo pitali za komentar nije imao reči hvale. Predsednica Udruženja novinara Srbije (UNS) i bivša glavna urednica lista „Politika“ Ljiljana Smajlović kaže da joj je zabavno što Jelena Milić nekom zabranjuje dolazak na njenu konferenciju za štampu kao „propagandnom organu“, zbog toga što je upravo propaganda njena osnovna delatnost.
„Mislim samo da ovde, nipodaštavajući najveći broj srpskih medija, ona radi u korist sopstvene štete. Pitam se — da li su joj to finansijeri naložili? Ovo mi deluje kao njena lična pamet. Inače, to je, naravno, jedan arogantan, svadljiv, agresivan način postupanja na javnoj sceni, i mislim da njoj i nije cilj da nekog pridobije, nego joj je cilj da nekog uvredi. Takođe, čini mi se da gospođa Milić ovde ne samo što ne promoviše nikakve demokratske vrednosti i što pokazuje netoleranciju, nego se predstavlja i kao apsolutna kopija svega što, tobože, kritikuje“, kaže Ljiljana Smajlović.
Slično razmišlja i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašin Obradović. Prema njegovim rečima, potez Jelene Milić niti je u demokratskom maniru, niti je na adekvatnom civilizacijskom nivou.
„Pravo je svih medija da prisustvuju događajima, a obaveza organizatora je da im omoguće ravnopravan i jednak tretman. Doduše, ne želeći da pravdam gospođu Milić, moram da priznam da su neki mediji grubo zloupotrebljavali konferencije za medije, što takođe predstavlja urušavanje, kako institucije konferencije za medije, tako i samog novinarstva. Ali, ponavljam, ne slažem se sa gestom gospođe Milić. Mislim da su to štetni potezi, i da odnos prema uređivačkoj politici nekog medija svakako ne treba da se iskazuje na taj način — ko će biti pozvan, a ko ne na konferencije za medije“, smatra Obradović.
Glavni urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović ocenjuje da je potez Jelene Milić „logičan“ i da mu pričinjava „čast i zadovoljstvo“.
„Ona je plaćena za to. Njen cilj je da Srbija uđe u NATO, da se maksimalno distancira od bilo kakvih kontakata sa Rusijom. Jelena Milić je tu, za razliku od drugih, bar iskrena. Dakle, od nje i ne očekujem ništa drugačije od toga što je uradila“, objašnjava Dmitrović.
To što se na spisku nepoželjnih nalaze svi mediji koji u Srbiji nešto znače, za glavnog urednika lista „Informer“ Dragana J. Vučićevića dokazuje „političku beznačajnost“ Jelene Milić.
„Ona želi da privuče pažnju na sebe i zato na spisak nepoželjnih medija stavlja medije koji imaju potpuno različite uređivačke politike“, kaže Vučićević.
Goran Gmitrić, glavni urednik televizije „Pink“, iznenađen je diskriminacijom koju prema medijima sprovode Jelena Milić i njena organizacija.
„Ne znam kome je to u interesu, ako promoviše neku ideju ili raspravlja o nečemu. Ako neko isključi iz izveštavanja polovinu srpskih medija, onda je samog sebe oštetio, a ne te medije. Ne znam ni na osnovu kog kriterijuma se mediji pozivaju — da li ih to neko deli na podobne i nepodobne? To je zaista nečuveno“, smatra Gmitrić.
Svaki napor CEAS-a da utiče na javno mnenje Srbije kako bi se naša zemlja pridružila NATO-u je legitiman.
Problem gospođe Milić i ostalih uposlenika njenog Centra je u tome što je, verovatno, utrošeno mnogo novca u kampanju za propagiranje NATO-a u Srbiji — bez ikakvih rezultata. Srbe nikako da ubede da je ulazak njihove države u NATO dobra stvar, niti da ih je Severnoatlantska alijansa tukla za njihovo dobro! Neuspeh stvari za koju se bori, za gospođu Milić je njena lična tragedija.
Sažaljevamo slučaj, ali ne možemo (i nećemo) da pomognemo.
Međutim, neće Jelena Milić ući u istoriju zbog životnog neuspeha (mada bi trebalo). Uporna je u nastojanjima kao Sizif koji gura kamen uzbrdo, a on se stalno vraća u podnožje. Jelena Milić je svoje mesto u istoriji obezbedila tako što je organizovala konferenciju za medije — bez medija.
Gospođa Milić uzela je sebi za pravo da se proglasi „komesarom“ i da javno pravi razliku između podobnih“ i „nepodobnih“ medija.
U neuspešnim nastojanjima da privede Srbiju NATO-u, gospođa Milić čini sve da se NATO Srbima još više ogadi. Posmatrajući njene postupke, građani imaju priliku da vide kakvu Srbiju gospođa Milić priželjkuje, a očigledno je da priželjkuje Srbiju u kojoj će ona gvozdenom rukom gospodariti.
Mediji su takvi kakvi su, trude se da rade svoj posao onako kako ga shvataju, u skladu sa zakonima i moralom za koji se zalažu. Slažemo se da medijska slika u Srbiji nije baš najbolja i da bi mogla da bude bolja, ali nazivati medije „propagandnim ispostavama“ samo zato što ne pripadaju istom taboru kojem pripada gospođa Milić, koja se, uzgred budi rečeno, i sama bavi (NATO) propagandom, može se, u najmanju ruku, okarakterisati kao bezobrazluk.
