Bosnom i Hercegovinom niko nije zadovoljan. Srbi se zalažu za poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma, ne odgovara im dvodecenijsko „kuvanje žabe“ i jačanje centralne vlasti nauštrb entiteta.
Bošnjaci pak hoće da je BiH više država, dakle još centralizovanija, a u tome ih svesrdno svih postdejtonskih godina pomažu Zapad i njihovi visoki predstavnici, govoreći poslednjih godina o takozvanom „duhu Dejtona“. Hrvati nisu zadovoljni ni na nivou BiH, ali ni na nivou entiteta Federacije BiH, pa i friški hrvatski premijer Andrej Plenković reče da će BiH biti jedan od prioriteta njegove vlade.
Naše ili Moje
Najnoviji, u nizu, sporova u turbulentnoj BiH je odluka Ustavnog suda o knjiženju vojne imovine na centralnu državu. Predsednik Srpske Milorad Dodik tvrdi da će ta imovina ostati Republici Srpskoj i da oni odluke Suda neće poštovati. Rad i funkcionisanje Suda i Tužilaštva BiH bili su i ranije razlog spora između Republike Srpske i visokog predstavnika Valentina Incka.
Neposredno pre ovakve oluke, ionako vrelu klimu u BiH dodatno je usijao Bakir Izetbegović posle polemike sa Miloradom Dodikom o budućnosti Bosne i Hercegovine, odnosno o Dejtonu.
Ustav BiH je Aneks 4 izvornog Dejtonskog sporazuma. Posle ne-zna-se-koji put ponovljenog zahteva predsednika Republike Srpske Milorada Dodika da se vrate 83 nadležnosti koje su sa entiteta prenete na nivo BiH, Bakir Izetbegović, bošnjački član Predsedništva BiH, zapretio je vraćanjem u 1991. i kategorički poručio da nije moguć nikakav izvorni Dejton.
O tome da li Bakir Izetbegović želi destabilizaciju ili redefiniciju sadašnje Bosne i Hercegovine smo pisali nedavno u posebnom tekstu. Međutim, njegove oštre poruke, čini se, nisu bez podrške i nekih leđa. Spolja. A kad pominjemo devedesete, opet je tada bilo velikog spoljnog uticaja.
Jedan potpis menja sve
„Ako vam ne odgovara Lisabonski sporazum, zašto ne povučete potpis“, sugerisao je američki ambasador Voren Cimerman ratnom lideru Bošnjaka Aliji Izetbegoviću. Tako je i bilo. Izetbegović je 28. marta 1992. povukao svoj potpis sa deset dana ranije potpisanog sporazuma i iskazao protivljenje bilo kakvoj podeli Bosne i Hercegovine.
U pitanju je bio Karington-Kurtiljeov plan, poznat još i kao Lisabonski sporazum, koji je predviđao etničku konsolidaciju na svim administrativnim nivoima i davanje većih ovlašćenja lokalnim vlastima na štetu centralne vlasti.
Rat u Bosni završen je tek nekom vrstom obnovljenog Lisabonskog sporazuma donetog u američkoj bazi kraj Dejtona. Od Dejtonskog sporazuma nastupio je mir u Bosni i Hercegovini, tačnije nije bilo oružanih sukoba, ali političke tenzije nisu prestale. Dejtonski sporazum je tema od prvog dana pa evo i do danas, dve decenije kasnije.
Oduzimaj, ne pitaj
Izvorni Dejton predviđa visoku teritorijalno-etničku autonomiju entiteta, kantona i županija, i minimalnu centralnu vlast. Međutim, gotovo od 1995. do danas na delu je sistematsko otimanje nadležnosti entitetima u BiH (Federacija BiH i Republika Srpska) a pogotovu Srpskoj, od strane visokih predstavnika međunarodne zajednice.
Republika Srpska je često podsećala da Aneks 10 Dejtona predviđa da je za svaki prenos nadležnosti potreban sporazum „strana“, te da nijedan takav sporazum nije potpisan.
Entiteti su imali nadležnosti u spoljnoj politici, finansijama, carinama, narodnoj banci, postojale su dve vojske…bilo je ozbiljnih namera i za ukidanje policija, ali se to nije desilo.
Inače, Bosna i Hercegovina je od 1995. do danas imala sedam visokih predstavnika.
Američka šibica, benzin sa terena
Važno je napomenuti da je funkcija visokog predstavnika u Dejtonu ograničena na 10 godina, što govori da je ona već 11 godina nelegalna institucija.
Uprkos tome, visoki predstavnik se ponaša kao gubernator. Doista, poslednjih godina sve manje uspeva u tome, jer su promenjene geopolitičke okolnosti. Zbog toga je sad problem za njega i družinu ne samo preneti još nadležnosti sa entiteta na centralni nivo, već sačuvati one dosad nelegalno prenete i odupreti se zahtevima entiteta za povraćaj nadležnosti.
Zato oni koji su bili pokrovitelji Dejtona (Zapad, čitaj Amerika) a potom od prvog dana posle njegovog potpisivanja počeli da ga ruše, na svaki zahtev za poštovanje ovog sporazuma reaguju sve oštrije. Ovoga puta je, čini se, kako naznačismo, poruka poslata preko Bakira Izetbegovića i može da bude protumačena i kao: nemojte da, opet, zapalimo Bosnu.
Onomad im je, Zapadu (čitaj Americi) uspelo preko Alije. Ne bi valjalo da to danas ponovi Bakir. Trenutno je u pitanju neka vrsta „kontrolisane nestabilnosti“, ali ona veoma lako može da postane nekontrolisana. Pogotovu na Balkanu.