Verovatno nikada neće biti utvrđeno koliko je zavera da se ubije Josip Broz Tito bila planirana, ali bivši general JNA Marijan Kranjc u svojoj knjizi „Zavere i atentati na Tita“ izbrojao ih je 75. U periodu od 1928. do 1941. bilo ih je, prema knjizi generala Kranjca, tri, za vreme rata 16, posle rata, od 1945. do Titove smrti 1980, čak 54. Svima je zajedničko jedno — bili su bezuspešni.
Neki od atentata planirani su kao spektakularne špijunske operacije. Jedna od zavera za ubistvo Tita proglašena je i za neprijateljsku ofanzivu, onu sedmu. Nemci su još jednom, krajem rata, pokušali da ubiju Tita, koji se sa Vrhovnim štabom nalazio na ostrvu Visu.
Titov život posle rata najviše je bio ugrožen za vreme sukoba sa Staljinom, između 1948. i 1953. Legenda kaže da je Staljin pokušao da Tita ubije čak 22 puta. Prvi put još pre rezolucije Informbiroa, 1947. Staljin je tada Titu, obolelom od zapaljenja slepog creva, poslao ekipu lekara da ga operiše, ali oni su imali zadatak da ga ubiju. Međutim, intervencijom generala Milana Žeželja, koji je pozvao domaće lekare u pomoć, ubistvo je osujećeno.
Još jedna legenda kaže da su Staljinovi pokušaji da ubije Tita prestali kada mu je jugoslovenski predsednik poslao poruku sledeće sadržine: „Prestani da šalješ ubice koji će me likvidirati. Ukoliko to ne uradiš, poslaću ja jednog u Moskvu. I neće mi trebati drugi“. Staljin, prema toj legendi, više nije slao ubice u Jugoslaviju.
Titov život najozbiljnije je ugrozio član njegovog obezbeđenja, potpukovnik Branko Rudić, koji je na maršala ispalio tri hica iz neposredne blizine u Dubrovniku. Tito je, međutim, preživeo jer je nosio neprobojni prsluk.
Na Tita je i srpska politička emigracija pokušala nekoliko atentata. Među onima koji su te atentate planirali bio je i nedavno preminuli Radoš Stevlić.
„Radoša sam upoznao 1987. i kasnije smo se viđali tokom mojih boravaka u SAD. Na mene je ostavio utisak gospodstvene figure. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak u njegovoj ličnosti, to je da je bio verujući čovek, izuzetno inteligentan i veliki srpski rodoljub“, priča o Stevliću istoričar i publicista Radovan Kalabić.
Radoš Stevlić pripadao je mlađoj generaciji srpske političke emigracije. Sa Nikolom Kavajom, Boškom Radonjićem i Stojiljkom Kajevićem, uz starije pripadnike srpske antikomunističke emigracije, Andrijom Lončarićem i Dragišom Kašikovićem, činio je jezgro Srpskog oslobodilačkog pokreta „Otadžbina“ (SOPO).
Od svih njih u životu je ostao još sveštenik Stojiljko Kajević. Lončarića i Kašikovića najverovatnije je ubila jugoslovenska tajna služba, a Kavaja i Radonjić preminuli su po povratku u Srbiju prošle decenije.
Do osnivanja SOPO-a, priča Kalabić, došlo je na inicijativu Andrije Lončarića, koji je od Drugog svetskog rata spadao u krug najpoverljivijih ljudi kralja Petra. Lončarić je živeo u Parizu i pre osnivanja SOPO-a u Americi. U Francuskoj je od mladih političkih emigranata koji su se tamo nalazili, osnovana organizacija „Krmčija“.
Kada je Stojiljko Kajević prešao iz Francuske u Ameriku 1964, on u Čikagu, uz podršku vladike Dionisija, osniva SOPO. Za razliku od hrvatskih proustaških emigrantskih organizacija, SOPO nikada nije imao ambicija da se bavi terorizmom, kaže Kalabić. Jedini teroristički čin koji su članovi SOPO-a sproveli bila je „Svetosavska bakljada“.
U zoru na Svetog Savu, 27. januara 1967, pripadnici SOPO-a, izveli su sinhronizovane bombaške napade na diplomatsko-konzularna predstavništva SFRJ širom SAD i Kanade. Međutim, sledeći princip da ne sme biti ljudskih žrtava, operacija je izvedena noću, kada u zgradama nije bilo službenika i građana na ulicama.
Jedini čovek koga su pripadnici SOPO-a hteli da likvidiraju bio je tadašnji jugoslovenski diktator Josip Broz Tito.
„Oni su se borili protiv sistema i protiv simbola tog sistema, a to je antisrpski projekat Josip Broz Tito“, kaže Kalabić.
Između 1965. i 1975. pripadnici SOPO-a su tri puta pokušali da ubiju Tita, sva tri puta bezuspešno. Prvi put u Meksiko Sitiju, drugi put u Filadelfiji i treći put u Vašingtonu. Nesuđeni atentatori nisu bili svesni ni obezbeđenja koje je okruživali tadašnjeg jugoslovenskog predsednika, kao ni hladnoratovskih političkih prilika, tako da njihovi pokušaji danas izgledaju veoma naivno.
Poslednji pokušaj da neki pripadnik SOPO-a izvrši atentat na Tita izveo je Nikola Kavaja 1978, kada se okosnica ovog pokreta, pa i sam Kavaja, nalazila pred čikaškim sudom, optužena za terorizam na američkom tlu.
Kavaja, koji je iz pritvora pušten uz kauciju, oteo je putnički avion sa preko sto putnika i iz Njujorka krenuo za Čikago. Namera mu je bila da u zamenu za taoce oslobodi Stojiljka Kajevića, da njih dvojica prelete okean i da se obruše na sedište SKJ u Beogradu.
Ovu naivnost u planovima SOPO-a, Kalabić objašnjava geopolitičkim zabludama srpske političke emigracije. Josip Broz je, prema Kalabićevim rečima, od 1948, kao trojanski konj Zapada u Hladnom ratu vredeo više nego nekoliko američkih divizija.
„Srpska politička emigracija ostala je u velikoj zabludi da se Amerika bori protiv komunizma i da će, boreći se protiv komunizma, biti saveznik srpske političke emigracije. Iz današnje perspektive gledano, Kavajini opisi šta je nameravao i kako je zamišljao da se avionom sruči na zgradu ondašnjeg Centralnog komiteta i ubije Tita, to je na nivou poduhvata iz stripa. Oni, a sam Kavaja takođe, nisu bili svesni da je Tito saveznik američke države i američke politike“, objašnjava Kalabić.
Zbog te naivnosti, Radoš Stevlić osuđen je na deset godina zatvora, od čega je odležao 4,5 godine. Stojiljko Kajević osuđen je kao jedini sveštenik terorista na svetu i u zatvoru je proveo sedam godina.
Međutim, najlegendarniji među osuđenim članovima SOPO-a bio je Nikola Kavaja, koji je osuđen na 65 godina zatvora, u njemu je bio od 1979. do 1997, a u SAD je bio rangiran kao sedmi terorista u svetu.
