Oni koji su izvršili ubistvo Zorana Đinđića su pravosnažno osuđeni, ali mnoga pitanja su i posle toga ostala bez odgovora, uključujući „treći metak“. Nije tajna da je Zapad pomogao Đinđiću da postane premijer, ali isto tako nije tajna ni da je on u jednom trenutku počeo da smeta Zapadu kao čovek koji se zalaže za nacionalne interese, kaže za Sputnjik uoči 12. godišnjice atentata Milan Veruović, šef ličnog obezbeđenja pokojnog premijera i koautor knjige „Treći metak“, koji je i sam bio ranjen tom prilikom.
— Bila bi velika optužba da ja sada kažem ko je hteo njegovu likvidaciju… Oni koji su izvršili atentat su pravosnažno osuđeni, i za to postoji dovoljno dokaza koji ih dovode u vezu sa njegovim ubistvom. Ali mnoga pitanja su ovom presudom ostala otvorena… Nije tajna da je Zapad pomogao da on postane premijer. Ali isto tako nije tajna da je Đinđić Zapadu dao do znanja da želi da vodi politiku u svojoj državi u skladu sa interesima svoje države.
Kada je reč o Kosovu, o Republici Srpskoj, on je nudio rešenja. Zapadu je Đinđić počeo da smeta kao čovek koji se zalaže za nacionalne interese. To se jasno vidi iz reagovanja evropskih zvaničnika na njegovu inicijativu u rešavanju otvorenih nacionalnih pitanja. On je kao deo rešenja za Zapad, od trenutka kada je tražio da se status Kosova zvanično reši, postao deo problema. Pripisivali su mu da je čovek koji hoće ponovo da remeti i uspostavlja nove granice na Balkanu, a on je tražio upravo suprotno — da se potvrdi i do kraja sprovede ono što je dogovoreno međunarodnim rezolucijama i u Savetu bezbednost Ujedinjenih nacija.
U čemu se vaša verzuja događaja razlikuje od one koja je zvanična?
— Zvanična istina bila je kreirana sa jednog mesta i pod stalnom kontrolom i monitoringom istog političkog i javnog establišmenta koji se neprestano u javnosti bavilo sudskim postupkom. Njihova istina o ubistvu Zorana Đinđića je scenario koji počiva na osnovu montiranih izjava zaštićenih svedoka. Zvanična istina odgovara istini utoliko što je činjenica da je 12. marta Zoran Đinđić — ubijen. Sve ostalo je pod velikim znakom pitanja. Od materijalnih tragova, do izjava svedoka očevidaca sa lica mesta.
Od izostatka rekonstrukcije događaja, do celog procesa koji je trajao koliko je trajao, do završnih reči suda u kome se presuda kvalifikuje kao kriminalno ubistvo sa političkom pozadinom kojom se sud nije bavio. Đinđić je predstavljen kao neko ko je bio u sprezi sa kriminalom i kao neko ko se prećutno prepuštao kriminalu, upravo da bi se lakše prihvatila činjenica da je od kriminala i stradao. A on je bio sve suprotno od toga. Treći metak, o kome sam zajedno sa Nikolom Vrzićem napisao knjigu „Treći metak“, nije nepoznanica ni za sud, ni za istražne organe.
O tome postoji bezbroj dokaza, materijalnih tragova koji su potkrepili tu činjenicu. Zašto se sud time nije bavio i zašto to nije analizirao – nemam odgovor. Veličina rane na premijerovom telu bila je petnaest puta veća nego rana koju sam ja zadobio. To govori da su korišćena dva tipa oružja. Izmišljane su priče o trećem metku kao o „ledenom metku“ kako bi se istina obesmislila. Istina je postala teorija zavere.
O trećem metku nisam govorio samo ja. O tome govore brojni dokazi kao i devetoro pripadnika obezbeđenja koji su bili u dvorištu Vlade 12. marta. Na nas su tada pucali tri puta, a prvi metak koji je pogodio premijera došao je iz pravca suprotnog ulici Admirala Geprata, odakle su stigla druga dva pucnja. Prvim metkom pogodili su premijera, drugim mene, a treći metak je završio u zgradi Vlade. Iako u predmetu postoje dokazi o trećem metku. To je bio i razlog zbog čega sam rešio da se pojavim u javnosti i napišem knjigu. U njoj je, držeći se zvaničnih spisa, do detalja opisano ono što je u istrazi i na sudu predstavljalo dokazni materijal. I upravo poredeći te dokaze ispostavilo se da oni umnogome ne korespondiraju. Odudarali su jedni od drugih.
Da li je Zoran Đinđić verovao, da li je znao da mu je život ugoržen?
— Nagoveštaja je apsolutno bilo. Pre 12. marta imali smo događaje koji su ukazivali na to da se na njega vrši veliki pritisak. U javnosti se svakodnevno spekulisalo o ugroženosti premijera i praktično se stvarala atmosfera u kojoj je njegovo stradanje bilo očekivano. Bila je to priprema javnog mnjenja za ono što je sledilo.
U pokušaju atentata kod hale Limes, samo mesec dana pre nego što je ubijen, uspeli smo da atentatora Dejana Milenkovića Bagzija (zaštićeni svedok) privedemo ali je, nažalost, on pušten iz pritvora. Zoran je streljan 12. marta.
— Ta priča i sve ono što je pratilo njegvo ubistvo kroz zvaničnu verziju događaja, koja je pokojnog premijera predstavila kao čoveka koji je stradao jer nije vodio dovoljno računa o svojoj bezbednosti i nije time hteo da se pozabavi, predstavlja podmetnutu laž, gde se žrtvi nameće odgovornost. To je prećutni dogovor svih onih koji su svojim nedelovanjem u poslu kojim je trebalo da se bave našli šansu da se spasu te odgovornosti.
Na koga mislite?
— Mislim na službe bezbednosti koje je trebalo da se bave zaštitom predsednika vlade. Posle hale Limes, neposrednom okuženju pokojnog premijera bilo je dato na znanje od britanskih obaveštajaca da imaju saznanja da se priprema atentat na pokojnog premijera, ali ljudi koji su tu informaciju dobili nisu zapravo ništa uradili.
Nisu je prosledili premijeru?
— Ne samo premijeru. Oni nisu preduzeli ništa po tom pitanju, s obzirom da sistem obezbeđenja nije podignut na viši nivo. Jasno je da su te informacije zadržali za sebe umesto da ih daju nadležnim službama koje su brinule o bezbednosti premijera.
Zašto se nisu bavile?
— Kroz memoare i objavljena dokumenta ljudi koji su obavljali važne funkcije, a koje smo u knjizi objavili, jasno se vidi da je država funkcionisla tako što je njome upravljao „paralelni svet“. Praktično, njome nije upravljano iz centra sistema.
Na šta tačno mislite kada kažete „paralelni svet“? Na spoljašnji (zapadni), ili unutrašnji?
— Kada smo se dotakli Zapada, kroz dokumenta koja smo objavili i prelistali i kroz memoare ljudi koji su tada obavljali visoke funkcije u državi, došli smo do saznanja da su strane obaveštajne službe, pre svega Velike Britanije i SAD, bile direktni akteri svih društvenih krugova unutar sistema. Od kriminala, do politike, privrede… I svega ostalog, policijskih službi, bezbednosti… CIA je imala svog čoveka u zemunskom klanu. Britanci su organizovali upravu za Borbu protiv organizovanog kriminala sa ciljem suzbijanja organizovanog kriminala i imali su zadatak da rade na rušenju tog sistema. Izveštaje tih službi mi do danas nismo dobili.
Kakve su bile političke prilike u državi uoči ubistva premijera?
— Uoči 12. marta Srbija se nalazila u situaciji da je međunarodna zajednica bila spremna da nam ponovo uvede sankcije. Razlog za to je bio što, prema ocenama pojedinaca na Zapadu, Đinđić nije dovoljno sarađivao sa Međunarodnim sudom u Hagu.
Da li od domaćih političara ima onih koji su na slobodi a mogli bi biti ogovorni za ubistvo Đinđića?
— Ceo sudski proces je bio zavisan od politike. Kao što smo videli kroz depeše stranih diplomata koje su obelodanjene kroz Vikliliks, jasno je da se sudom upravljalo kroz strane ambasade. Znači da sud u svojoj odluci nije bio nezavisan. Svako nosi deo svoje odgovornosti i odgovore ne pitanja u kojoj meri je zapravo doprineo da mi ni danas ne znamo potpunu istinu o atentatu na premijera.
U zvaničnoj istrazi mimo teme ostala je i famozna skica, foto- robot. O čemu se tu radilo?
— Lice sa skice, foto-robot o kome je svedočio i koga je i opisao neposredni svedok koji je radio u kancelariji ispod one iz koje se pucalo u Gepratovoj je osoba koju je prepozano i granični policajac kao lice koje je bez evidencije dan ranije, 11.03. 2003. propustio da sa Hrvatske strane uđe u Srbiju.
Foto-robota prepoznaje i svedok iz parking servisa koji je tog 12.03. od njega naplatio parking za auto kojim su atentatori pobegli. Kasnijom istragom policija dolazi do saznanja da se radi o Rajmondu Rojniku, hrvatskom državljaninu iz Varaždina, i po tom saznanju policija nastavlja svoj rad. To ostaje neprimećeno u zvaničnoj verziji u Specijalnom sudu. Time se više niko nije bavio.
Da li bi današnja vlast trebalo da se ponovo pozabavi ubistvom Zorana Đinđića?
— Greška je pozivati stalno vlast. Društvo je to koje treba da bude svesno da je bilo ozbiljnih propusta u istrazi. Mi smo ti koji treba da se zainteresujemo i zapitamo zašto je ostavljena mogućnost za spekulacije o trećem metku, i da li imamo razloga da sumnjamo u zvaničnu istinu donetu presudom. Ako to prepustimo vlasti, onda prepuštamo naše probleme da rešava neko drugi.
Sud i tužilaštvo su institucije koje moraju biti aposlutno nezavisne od vlasti. Cela presuda je zasnovana na izjavama svedoka saradnika. Ona je neodrživa u poređenju sa materijalnim dokazima i sa izjavama neposradnih svedoka, ljudi neposrednih očevidaca. Sama činjenica da u presudi za ubistvo Đinđića iz zemunskog klana imamo četiri zaštićena svedoka koji o istom događaju svedoče različito ostavlja utisak da se tužilaštvo nije ozbiljno bavilo ovim postupkom. Govorim o tome da je istraga vođena tako da potpuna istina ovom presudom nije razotrkivena.
