Planeta Mars nikada i ni za koga nije predstavljala samo deo istraživanja svemira. Posebnim mestom koje je zauzela u kolektivnoj svesti čovečanstva, Crvena planeta predstavlja nadu u njegovu budućnost.
Opsednutost ljudskog roda Marsom i kolonizovanjem ove planete možda najslikovitije može da dočara primer neprofitne organizacije „Mars jedan“ (Mars One), koja je, kada je u aprilu 2013. pozvala dobrovoljce za put u jednom pravcu na Mars, primila 200.000 prijava.
Kada je toliki broj ljudi spreman da napusti jedinu planetu na kojoj može da živi i upusti se u neizvesno putovanje dugo nekoliko godina kroz svemir, na kome ga čeka gotovo izvesna smrt, moramo da se zapitamo čime je Mars zaslužio da bude predmet tolike ljudske fasciniranosti.
Mars — planeta kao superstar pop kulture
Iako poseban odnos koji ljudi gaje prema Marsu seže još u rimsko doba, fascinacija Marsom kao alternativnom planetom, pogodnom za život ljudi nakon što nam Zemlja postane pretesna, može se datirati u 1895.
Te godine je američki biznismen i astronom Persival Louel, posmatrajući Mars na njegovoj površini uočio nešto što je nazvao kanalima. Preostalih dvadeset godina života Persival je utrošio razvijajući teoriju i ubeđujući druge da ti kanali nisu nastali prirodnim putem, već da je Mars starija Zemlja koja je bila naseljena nekom vrstom građevinskih inženjera koji su Mars opasali mrežom irigacionih kanala.
Od kada je Louel izneo svoju teoriju, Mars postaje stalan motiv u popularnoj kulturi. Popularni pisac Herbert Džordž Vels piše „Rat svetova“, možda najpopularniji naučno-fantastični roman u istoriji i od tada do danas svet trese „marsovska groznica“.
Na Noć veštica, 30. oktobra 1938, Velsov prezimenjak, glumac i režiser Orson, preko radija emituje dramu inspirisanu „Ratom svetova“ i izaziva paniku širom SAD. Po ovom romanu snimljeno je nekoliko filmova, počev od 1953, a najpoznatija filmska verzija je ona sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi iz 2005.
Ideja da Mars može da postane alternativa Zemlji kao ljudsko stanište postala je popularna pedesetih godina prošlog veka. Verner Fon Braun, za vreme Drugog svetskog rata glavni Hitlerov konstruktor raketa, a posle njega vodeći raketni stručnjak u SAD, u tada popularnom nedeljniku „Kolijers“ piše seriju članaka o mogućoj ljudskoj kolonizaciji Marsa. U njoj Braun pokušava da obuhvati sve aspekte putovanja na Mars — od tehničkih do onih koji su vezani za ljudsku psihu.
Međutim, Mars nikada nije bio predmet tako široke medijske „obrade“ kao što je danas. Dok su se verzije „Rata svetova“ bavile napadom „marsovaca“ na Zemlju, a filmovi poput „Deda Mraz osvaja Marsovce“ i „Mars napada“ bili više parodije na postojeće stanje na Zemlji, novi serijal „Mars“ koji je otpočeo na televizijskom kanalu revije „Nacionalna geografija“ predstavlja pomak, ne samo u žanrovskom smislu (serija je spoj dokumentarnog i igranog programa), već je ona sublimacija svih napora koje su vlade, pojedinci, neprofitne organizacije i privatne kompanije učinile da bi kolonizacija Marsa postala realnost.
Serija se bavi događajima između 2016, kada počinje planiranje međunarodne ekspedicije na Mars i 2033, kada je poduhvat izvršen. Na taj način, Mars je postao popkulturni superstar među planetama Sunčevog sistema.
Ne treba zaboraviti ni blokbaster „Marsovac“ Ridlija Skota sa Metom Dejmonom u glavnoj ulozi. U ovom filmu prvi put prilazi se temi čoveka izgubljenog na Marsu.
Budućnost posle Zemlje
Ova popkulturna fasciniranost Crvenom planetom nije bila bez naučnih osnova. Iako nije najbliža planeta Zemlji, naučnici smatraju da joj je Mars najsličniji njoj.
Kada su prve letelice sa Zemlje poslate u svemir, šezdesetih godina prošlog veka, slike Marsa koje su donele nisu bile baš obećavajuće. Neplodna površina sa kraterima, slično kao na Mesecu.
Međutim, deceniju kasnije, programi za proučavanje Marsa koje su vršile obe tadašnje supersile, SAD i SSSR, pokazali su drugačiju verziju ove planete, onu sa vulkanima, peščanim dinama, presušenim rečnim koritima i velikim kanjonima koji se protežu hiljadama kilometara.
Sve je mirisalo na potvrdu Louelove teorije da je Mars Zemljin stariji brat. Sa danom koji traje 24,6 sati, snežnim polarnim kapama i pošto se nalazi u blizini Zemlje, mnogi naučnici bili su ubeđeni da je ova planeta pogodna za trajno ljudsko naseljavanje. S obzirom na ograničenost prirodnih resursa na Zemlji, njihova logika razmišljanja bila je jednostavna: ako Zemlja ne može da pruži ono što nam je potrebno, svemir možda hoće.
Ono što je predmet sporenja jeste kada bi moglo doći do prve ljudske misije na Mars. Ljudi koji vode „Mars jedan“ su optimisti, drugi kao što je Sidni Do, doktorant na Masačusetskom institutu za tehnologiju nisu. On smatra da je kolonizacija Marsa u današnjim uslovima i na današnjem nivou tehnološkog razvoja neodrživ projekat.
Među najveće optimiste spada i južnoafrički milijarder i osnivač i izvršni direktor kompanije „Tesla“ Ilon Mask, koji se pojavljuje i u serijalu „Nacionalne geografije“. Prema Masku, kolonizacija Marsa nalazi se u fazi koja je prevazišla sanjarenje i ona je potrebna kako bi se zaštitila budućnost ljudskog roda.
Prošle godine, Maskova kompanija za istraživanje svemira „Spejs-iks“ (Space X) saopštila je da je prikupila više od milijardu dolara za izgradnju svemirskih letelica.
Na Institutu biomedicinskih problema Ruske akademije nauka, između 2007. i 2011. sproveden je do sada najsveobuhvatniji psihosocijalni eksperiment nazvan „Mars — 500“. U saradnji sa Evropskom svemirskom agencijom i Kinom, tri posade živele su u totalnoj izolaciji, simulirajući put i iskrcavanje na Mars, kao i povratak na Zemlju. Eksperiment je pružio važne psihološke i socijalne podatke o tome kako bi ljudi podneli put kroz svemir do Marsa.
I vlasnik kompanije „Verdžin“, ekstravagantni britanski milijarder Ričard Branson osnovao je prvu kompaniju za komercijalne letove u svemir „Verdžin galaktika“. Ova kompanija za sada ima u planu letove u blizini Zemljine orbite, ali Branson je više puta govorio o ljudskom naseljavanju Marsa, pa svi željno očekuju kada će se i on uključiti u trku.
Mask, Branson i učesnici programa „Mars — 500“ nisu prvi koji bi želeli da kolonizuju Mars. Još 1979. naučnik Benton Klark objavio je rad na tu temu. Teret koji bi kolonisti poneli sa sobom, kaže Benton, mogao bi da bude smanjen ukoliko bi se pronašao način da se voda ektrahuje iz marsovske prašine, a kiseonik iz njegove ugljen-dioksidne atmosfere.
Dve godine kasnije, grupa ljudi koja se nazvala „Marsovsko podzemlje“ (Mars Underground) održala je prvu konferenciju u Koloradu kako bi razmenila ideje o naseljavanju Marsa.
Ipak, ozbiljni naučni radovi na ovu temu još uvek nedostaju, a pošto nijedan čovek još uvek nije kročio na Mars, ne znamo koliko će zaista stajati održanje života na toj planeti.
Realnost pre svega
Nažalost naučnika i entuzijasta, lakše je snimiti film ili seriju nego napraviti realan napredak u nastojanjima da se čovek iskrca na Mars. Ne samo da se čovek nije nikada našao na Marsu, nego ni veći deo ljudske tehnologije nije imao prilike za to. S obzirom da na Crvenoj planeti ljudska vrsta neće moći da opstane bez pomoći tehnologije, za početak bi je trebalo ispitati u realnim uslovima.
Jedna bitna tehnološka prepreka je, izgleda, prevaziđena. „Spejs-iks“ je konstruisao nosač raketa koji se, posle odvajanja u orbiti, ne raspada, već se neoštećen vraća na polazište i može da se upotrebljava ponovo.
Ova inovacija je jako važna, jer naučnici do sada nisu imali rešenje kako usporiti raketu koja ponire kroz Marsovu orbitu. Ukoliko bi se kretala brzinom kao kroz svemir, izgorela bi.
Entuzijasti ipak smatraju da će Mars biti dosegnut u najskorije vreme. Programi kao što je bio „Apolo“, koji je na Mesec odveo 12 američkih astronauta ili Međunarodna svemirska stanica, na kojoj astronauti proučavaju uticaj svemira na ljudsko telo, daju nadu u to.
Sasvim sigurno, na mogućnost kolonizacije Marsa ne bi trebalo gledati podozrivo. Ni Kolumbo nije ozbiljno shvatan kada je govorio da se Zemlja može oploviti. Sada, pošto je naša planeta u potpunosti istražena, ljudska želja za avanturom, istraživanjem i osvajanjem, uz pomoć tehnologije može da bude preneta na svetove izvan Zemlje.
Mars se čini kao logična destinacija s obzirom na sličnosti koje su do sada otkrivene. Sa druge strane, otkrivanje novih svetova van Zemlje vodi ljudski rod u novu etapu odnosa, s obzirom da, prema konvenciji, u svemiru ne postoje nacionalnosti.
I zaista, svemirski programi su jedino polje na kojima se međudržavna saradnja odvija neometano, uprkos razlikama među državama. Ako niko drugi, svemir može da ujedini čovečanstvo u jedinstvenu zajednicu.
