Gospodine Vimer, odlazeći predsednik SAD sada se nalazi u Berlinu. Pre osam godina Obama je takođe posetio nemačku prestonicu, istina, tada je imao imidž „pop-zvezde“ i dočekale su ga hiljade Nemaca. Ovog puta, prijem je bio nešto uzdržaniji.
— To je tačno, dobro ste to primetili. Obama je postao prvi američki predsednik tokom čijeg mandata se pokrenulo pitanje ko zapravo u Americi daje poslednju reč. Sećamo se da je Obama obećao zatvaranje zatvora Gvantanamo. Pa ipak, on na mestu predsednika nije uspeo da dovede taj posao do kraja, iako sam verovao da je on na tome iskreno radio. To govori u prilog tome da u Americi zapravo vladaju snage koje ni posle izbora novog predsednika i eventualno nove politike, zapravo ne puštaju kormilo i vode politiku, predstavljajući istovremeno opasnost po čitav svet.
Kada je prošli put Obama posetio Berlin, igrao je ulogu „dobrog momka“ i posle toga mu je, doduše u vidu „avansa“, uručena još i Nobelova nagrada za mir. Koliko jedan čovek uopšte može nešto da promeni u čitavom sistemu?
— U vezi sa posetom Obame Berlinu, trebalo bi da se setimo dve stvari: upravo za vreme njegovog mandata, Nemačka je sebe u odnosima sa Rusijom dovela bukvalno na ivicu rata. Signal koji Obama sad šalje posetom Berlinu šteti Nemačkoj. Do kancelarke Merkel mi nismo imali nikoga na toj poziciji ko se praktično posvađao sa svim evropskim susedima.
A zašto je, po Vašem mišljenju, on baš došao u Berlin, a ne u Brisel?
— Zato što je bilo potrebno pokazati da se razvoj situacije u Evropi, koji su svi ocenjivali pozitivno, zapravo ne dopada Americi. Oni su želeli da posvađaju evropske države među sobom, a ne da se založe za zajedničko rešavanje problema unutar EU. To je signal koji nikako ne bi trebalo zanemariti.
Kakvi su odnosi između Obame i kancelarke Merkel, s obzirom da je on gotovo specijalno njoj došao u posetu?
— Spreman sam da se složim sa profesorom koji je dao intervju za „Zidojče cajtung“. Radi se o profesoru Dejvisu koji je bio član ekipe savetnika Hilari Klinton tokom izborne kampanje i on je jasno stavio do znanja da sada mnogo zavisi od postupaka Nemačke i njenog mešanja u unutrašnje poslove SAD. Pritom, gospođi Merkel je dodeljena uloga i o tome su poslednjih dana već pisali američki mediji i nazvali je „poslednjom linijom otpora novom američkom predsedniku Trampu.
Upravo ste pomenuli profesora iz ekipe savetnika Klintonove. Smatrate da će na sastanku sledećeg petka, na kojem će učestvovati nekoliko evropskih lidera, zaista biti isplaniran tajni transatlantski puč? Takvu mogućnost ne bi trebalo odmah odbaciti, već pogledati malo pažljivije šta tim povodom govori naša ministarka odbrane Ursula fon der Lajnen. Kako se može razumeti ono što ona govori o novom američkom predsedniku i kako se prema tome postaviti?
— Da sam ja u Vašingtonu, verovatno bih pomislio da se protiv mene kuju nekakvi planovi i to na najgori mogući način. Tim pre što gospodin Soroš i njegovi prijatelji ne skrivaju da za borbu protiv novog predsednika izdvajaju pozamašne sume. To nekako podseća na „kolektivnu politiku“ koju nismo videli još od 1945. godine. Jasno je da Nemačka vrlo aktivno učestvuje u kreiranju te politike, jer je o tome otvoreno pisao „Njujork Tajms“: „Gospođa Merkel je centralna figura otpora Trampu“.
