Za razliku od Obame, koji je izabrao izuzetno čvrst pristup prema Rusiji, Tramp izgleda kao čovek koji je sposoban da pronađe izlaz iz dugotrajne krize, piše kolumnista „Nešenel interesta“ Mark Rozen.
Rozen smatra da se najperspektivniji pravac „resetovanja“ nalazi na periferiji osnovnog diskursa rusko-američkih odnosa: to nije Sirija ni Ukrajina gde će rešavanje dugo trajati, već Arktik, gde Moskva i Vašington imaju mnogo zajedničkih interesa.
Mnogi u Beloj kući smatraju Arktik postojbinom divnih polarnih medveda i istraživačkih centara, čiji stručnjaci prate klimatske promene. Međutim, osnovni aspekt klimatskih promena na kontinentu predstavlja stvaranje novog okeana koji se može iskoristiti za transport nafte i gasa iz Evrope u Aziju.
Procene arktičkih resursa su fantastične: više od 80 odsto rezervi prirodnog gasa i 70 odsto rezervi nafte u Rusiji nalazi se u regionu Arktika, uglavnom u Barencovom i Karskom moru i Timano-Pečorskom basenu, navodi kolumnista „Nešenel interesta“. Prema izveštaju Geološke službe SAD (od 2008), 13 odsto neotkrivenih svetskih nalazišta nafte (90 milijardi barela) i 30 odsto rezervi gasa nalaze se na Arktiku.
Ovaj stručnjak ne sumnja da uskoro u Arktičkom okeanu neće biti leda i počeće borba za različite resurse: od nafte i gasa do mogućnosti da obezbedi „pristup“ i za turizam i za regulisanje morske plovidbe u regionu. Ako na Arktiku odmah počne intenzivna ljudska aktivnost, Sjedinjene Američke Države će ostati na njegovim marginama, a korist od resursa u regionu imaće Rusija, Island, Norveška i Danska.
Veliku ulogu u tome igrale su sankcije koje je Bela kuća uvela Rusiji, ističe Rozen. Udarac je na sebe preuzela korporacija nafte i gasa „Ekson mobil“, koja je planirala da realizuje brojne projekte na Arktiku, zajedno sa „Rosnjeftom“. Stvaranjem zajedničkog preduzeća, dve kompanije bi uspele da formiraju niz naftnih polja u Karskom moru, međutim nakon uvođenja sankcija projekti su počeli da se smanjuju. Kao rezultat toga, ruske naftne kompanije izgubile su pristup američkoj rudarskoj tehnologiji, a Amerikanci su izgubili svoj udeo na tržištu arktičkih ugljovodonika.
Kasnije je američka kompanija „Šel“ pokušala da razvije istraživanje podvodnih nalazišta nafte u Čukotskom moru, ali ovaj projekat vredan oko dve milijarde dolara nije uspeo. Istovremeno se na horizontu nazire Kina koja smatra Arktik jednim od prioritetnih pravaca ekonomskog razvoja i ulaže u projekte većine regionalnih igrača. Kineska nacionalna naftna korporacija kupila je 2012. godine za 15,1 milijardu dolara kanadsku kompaniju „Neksen“ da bi započela bušenje u Jukonu. Više od 10 milijardi dolara, Peking je, takođe, uložio u naftne i gasne projekte u Rusiji.
Analitičar smatra da kineske investicije u Arktiku vremenom mogu da se pretvore u sredstvo za promociju novog političkog pejzaža u regionu i značajnu promenu odnosa snaga u korist Pekinga. To nije prihvatljivo ni za Rusiju ni za SAD.
„S obzirom na to da je snaga Kine u novcu, predsednik Tramp treba da predloži kolegi Putinu da zajedno sa Norveškom, Danskom i Grenlandom osnuje Razvojnu banku Arktika, koja bi predstavljala alternativni izvor sredstava kineskim investicijama za velike projekte“, smatra kolumnista.
Vašington, takođe, može da pomogne Moskvi priznavanjem Međunarodne pomorske organizacije koja je važna za Severni pomorski koridor Rusije koji bi mogao da postane zvanični transportni put kroz Arktik. Rozen smatra da će to dati Moskvi dodatni izvor sredstava za razvoj ledohodne flote, sa kojom će moći da poboljša bezbednost plovidbe i prevoza. Ovaj stručnjak smatra da je za Donalda Trampa važno i pitanje uklanjanja prepreka, sankcija, za saradnju ruskih i američkih kompanijama na Arktiku i izgledi vođstva Vašingtona i Moskve u Arktičkom savetu.
„Arktik je jedno od retkih mesta gde se interesi Rusije i SAD podudaraju. Izgradnja odnosa na osnovu zajedničkih interesa omogućiće da se stvori poverenje između dve zemlje i njihovih lidera, što će dovesti do pozitivnih promena u drugim problematičnim regionima sveta“, zaključuje Rozen.
