U analizi objavljenoj još 2007. godine, Fares ističe da je međunarodna zajednica tokom ratova ′90-ih godina odmah priznala pravo na otcepljenje Hrvatskoj i BiH, dok nikada nije odgovorila na pitanje — zašto Hrvati i Muslimani mogu da se otcepe od Jugoslavije, a Srbi ne mogu da primene isto pravo u odnosu na Hrvatsku i BiH?
Ističe da je Srbima u BiH, koji prema njegovoj analizi sačinjavaju 31 odsto države, uskraćeno pravo na svoju državu, dok Albancima koji čine 14 odsto stanovništva u Srbiji, SAD i Zapadna Evropa žure da im priznaju državnost.
Dakle, zaključuje Fares, isto pravo na samoopredeljenje treba dati i Srbima u BiH, jer bi to pružilo priliku za opšte pomirenje na Balkanu.
Fares ističe da Srbi imaju poseban problem — da se nose sa islamskim težnjama i da će pomaganje formiranju muslimanske države u Evropi dovesti do jačanja Al Kaide i džihadističkog pogleda na svet.
Fares je tada upozoravao da Vašington i Brisel moraju da budu mudri i razmisle o implikacijama, ukoliko lokalne vlasti na Kosovu proglase nezavisnost. Tada je naveo da se pravo na samoopredeljenje za narode koji sebe smatraju posebnom etničkom grupom priznaje i treba uvek priznavati, ali da prethodno moraju biti ispunjena dva uslova: da se ne nanosi šteta drugima i da se to pravo ne zloupotrebi u ime totalitarnih ideologija.
Kada je u pitanju raspad bivše Jugoslavije, Fares je naveo da je Srbima u Hrvatskoj i BiH nanesena nepravda. Međunarodna zajednica predvođena SAD i Zapadnom Evropom odmah je priznala pravo na otcepljenje dve republike, ali je istovremeno bila protiv prava na samoopredeljenje Srba u okviru novopriznatih država. I nikada nisu odgovorili na pitanje: Zašto Hrvati i Muslimani mogu da se otcepe od Jugoslavije, a Srbi ne mogu da primene isto pravo u odnosu na Hrvatsku i Bosnu?
Albanci, kaže Fares, jesu većina u pokrajini na koju polažu pravo, ali su to i Srbi u Republici na koju polažu pravo u Bosni. Dakle, prema fundamentalnom principu jednakog tretmana, ako se Albancima da pravo na samoopredjeljenje, ista prava treba dati i Srbima u Bosni.
Fares se u svojoj analizi pita zašto se čini da se SAD automatski stavljaju na jednu stranu protiv jedne određene grupe bez obzira na njene argumente? U Bosni se, naglašava, Srbima uskraćuje pravo da se odvoje od bosanskih muslimana, a na Kosovu se Srbi prisiljavaju da prihvate separaciju albanskih muslimana.
Srbi imaju poseban problem, oni se nose sa „islamskim težnjama“. Izjave koje su davali američki parlamentarci tvrdeći da bi pomaganje u formiranju muslimanske države u Evropi moglo poslati pozitivnu poruku muslimanskom svetu i poslužiti američkom ratu protiv terora tome služe. Ova čudna logika, prognozirao je tada Fares, umesto da oslabi džihadistički pogled na svet, samo će ojačati Al Kaidu i sličan soj.
Povezivati podele i raspad zemalja sa američkim uspehom u prikupljanju muslimanske diplomatske podrške može biti veoma štetno drugde u svetu.
Fares je te 2007. godine upozorio da SAD i Evropa moraju da izbegnu greške na Kosovu, koje prisiljavaju Srbiju da prihvati teritorijalni gubitak bez preoblikovanja čitavog mirovnog procesa u bivšoj Jugoslaviji. Uspeh bi bio moguć ako bi se samoopredeljenje Albanaca na Kosovu izjednačilo sa samoopredeljenjem Srba u Bosni.
Pružiti jednaka prava obema zajednicama, od najveće moguće autonomije do potencijalne nezavisnosti, na bazi pregovora i uzajamnog referenduma. Ako Albanci postignu državnost, treba da to učine i bosanski Srbi.
Fares je tada smatrao da SAD i Rusija treba da postignu sporazum o Balkanu. Sporazum je po njemu trebalo da potpišu i BiH, Srbija, Hrvatska i nove autonomne teritorije za savez protiv džihadističkih terorista i zabrane pristup mrežama selefija i homeinovaca u ove zemlje.
Izvor: RTRS
