Ove žene se samo ovde mogu osećati kako-tako bezbedno. Situacija se razlikuje od provincije do provincije, ali ne mnogo.
Uzmimo, na primer provinciju Zabul, govori za Sputnjik Nazifa Džalali, lokalna aktivistkinja za ljudska prava.
„Uslovi života su u skladu sa činjenicom da ni muškarci ni žene ne znaju koja su njihova prava, i shodno tome ne znaju da se za određene probleme mogu obratiti određenim sudskim instancama. Razlog za to su nemaština, neznanje, loš životni standard, a sve to zajedno dovodi do nasilja, zabrane devojčicama da se školuju i njihovo prisilno udavanje. Vlada se oglušuje na glasove stanovnica provincije Zabul, bez obzira na to koliko neke od njih aktivno pokušavaju da probiju ovaj začarani krug“, priča Nazifa Džalali.
Pari je rođena u provinciji Zabul, ali već nekoliko meseci živi u prihvatilištu za žrtve u Kabulu. Sklanja lice na molbu da je fotografišemo i ljubazno odbija.
Jasno je da joj je teško i mučno da govori, ali u jednom dahu kaže novinaru Sputnjika:
„Postala sam žrtva nasilja još kao dete, kada su me nasilno udali za mnogo starijeg čoveka. Moja poruka vladi i Avganistancima uopšte je da se zabrani ova tradicija, jer je to divljaštvo. Dajte da budemo ljudi, a ne zveri“.
Poruka vlastima nije uvek usmena. Neke žene čak i slikaju, crtaju ono što ih muči, što tišti njihove napaćene duše. Neke se trude da njihova slikovna poruka bude što šarenija, kako bi je primetili.
Svoju priču sa novinarom Sputnjika podelila je Mahnaz iz provincije Baglan. Rat je narušio zdravlje njenog muža.
„Moj muž je umro od raka, a ja sam ostala sama sa dve kćerke. Nisam mogla da nađem normalan posao, jer su me razni ljudi maltretirali, ismejavali, pripisivali mi tuđe grehe“, kaže Mahnaz.
Mahnaz moli svoje sugrađane i vlast da ozbiljno shvate sve ono što se dešava u zemlji i da uzmu u obzir različite prilike u kojima su se našle različite porodice i daju im mogućnost da prežive.
„Mi ne želimo da budemo nesrećni, ne tražimo samilost ili sažaljenje, mi bismo htele da živimo kao normalni ljudi. Sada smo samo u situaciji da prosimo, živimo od milostinje po ulicama“, napominje ona.
Posle ručka ove žene su izašle u dvorište i pustile nekoliko belih golubica da odlete. Sa nadom da će zavladati mir.
