Vožnja bicikla je radnja koja se, i sa velikim pauzama u obavljanju, nikad ne zaboravlja. I, zanimljiva je to disciplina — sami motate pedale, sami upravljate, brzina kretanja zavisi samo od vaše snage i volje.
Društvene konvencije vam jedino nametnu izbor garderobe (mada vas neće kazniti i ako vozite goli), a država obavezu pridržavanja saobraćajnih propisa i nošenja kacige.
Razbarušenost u praksi
Dakle, sloboda na dva točka, sa vetrom u leđa ili uz vetar, svejedno. Sloboda je. Adrenalin je. Nekako je opipljivo.
Baš ovakav je, slobodan, nekonvencionalan, drugačiji, pa samim tim simpatičniji i širim slojevima britanskog društva bio Boris Džonson. Ovaj novinar koji nije voleo brojeve i grafikone, postao je političar, a da se i u toj branši koja personifikuje uštogljenost slobode nikad odrekao nije.
Takav stav i pogled na život doneo mu je, pored lične satisfakcije, uspeh u dugogodišnjem vođenju engleske prestonice. Ipak je biti gradonačelnik i bavljenje komunalnim problemima, pa je očigledno pokazao i praktičnost.
Iz praktičnih razloga je počeo da zagovara i izlazak Britanije iz Evropske unije, pa je i tu upisao veliku pobedu.
Popeo se na mesto ministra inostranih poslova, iako su ga mnogi odmah posle objave rezultata „bregzita“ videli kao premijera.
Treba se navići na opeglano
Skotland jard mu je tada zabranio da dolazi na posao biciklom, zbog straha da bi mogao da bude meta terorista. I tu, izgleda, nastaje problem. Otkad su mu oduzeli bicikl, Boris Džonson ne liči na sebe. Tako dezorijentisan, odlučio je da sam sebi oduzme slobodu. Postao je činovnik.
Međutim, pogubljeni Boris, posle oduzetog bicikla i odricanja od slobode, izgubio je i smisao za realnost, pa je nedavno poželeo da vidi demonstracije ispred ruske ambasade u Londonu, zbog bombardovanja u Alepu. Ovakve izjave ne priliče ljudima sa stavom, a pogotovu razbarušenim političarima. No, izgleda da Džonson sad mora da se dokazuje kao činovnik, pa priča i šta treba i šta ne treba.
Zalaganje za izlazak Britanije i EU je zadržao, čak, prema pisanju tamošnje štampe, insistira kod premijerke Tereze Mej na što bržem procesu sprovođenja ove referendumske odluke.
Dabome, i to se sad može ubrajati ne u njegovo lično političko opredeljenje, već u zvanični stav vlade čiji je član. I knjižiti kao nastavak talasa politike na kojoj se obreo na tom mestu.
Hajde malo da se zezamo
U poseti Turskoj, međutim, izjavio je da će zvanični London nastaviti da podržava nastojanje Ankare da se pridruži Evropskoj uniji čak i kad Britanija napusti tu zajednicu. I hajde, Tursku svi zvaničnici iz Evrope zamajavaju već decenijama pričama — „sad će, sad će, samo vi polako“, pa zašto to ne bi uradio i nekonvencionalni Džonson.
Međutim, koliko juče dođe u Beograd, uđe u kuću domaćina, pogleda ga u oči, stisne ruku i kaže: podržavamo vaš put u Evropsku uniju. „Iz koje mi Britanci trčimo da pobegnemo“, rečenica je koju je Boris prećutao, jer Džonson sad ne misli svojom, već glavom Forin ofisa.
Logičnije bi bilo da je domaćinima rekao da je dobro voziti levom stranom, sa volanom na desnoj strani iako je svugde sem u Britaniji drugačije pravilo u saobraćaju. Logičnije bi bilo da je gelom zalizao frizuru, vezao tvrdi čvor na kravati ili se pojavio sa (sklopljenim) kišobranom u ruci kako bi pokazao da je činovnik. Sve osim podrške nekome da ide tamo odakle on trkom beži bilo bi logično.
Zato je Borisa očigledno bilo stid od Džonsona. Vetar u tegli je, ipak, vazduh. Poklopac stoji, pravila su pravila, diplomatija je prepuna licemerja, ali sloboda ne bi bila sloboda kad bi se tek tako lako zaboravljao osećaj njene punoće.
Zbog toga je onaj stari Boris počeo da pominje tenis, Endija Marija, Novaka Đokovića i turbo-folk muziku.
Asocijacija na turbo-folk je tekst bez sadržaja, muzika bez kvaliteta, pevanje bez interpretacije — dakle, zadovoljstvo jednako valjanju u blatu.
Takve su i decenijske poruke zapadnih činovnika u Srbiji. Pravi pravcati turbo-folk. Priča bez fabule, zadovoljstvo poput veštačkog mamca za pecanje i proces ravan valjanju u blatu.
Bicikl kroz blato može, ali ostaju fleke na garderobi, neka odskoči i do čela. Zna to Boris. Džonson pak više ne vozi, pa ga baš briga za tuđe fleke.
Domaćin? Pa, kô domaćin, šta će. Nije lepo isterati gosta iz kuće pa taman uz kafu čavrljao da je kokain zdraviji od pšenice. Saslušaš, nahraniš i ispratiš.
