U Srbiji se komemorativnim ceremonijama i polaganjem venaca obeležava 11. novembar — Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Ovaj državni praznik se u Republici Srbiji proslavlja od 2012. godine, u znak sećanja na dan kada su 1918. godine u železničkom vagonu u Kompjenju, sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat.
Istoričar dr Miloš Ković, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za Sputnjik kaže da ako bi neka zemlja trebalo da obeležava godišnjicu Prvog svetskog rata, onda je to svakako Srbija. Prvi svetski rat bio je kataklizma evropskih, a potom i svetskih razmera, a tako masovna pogibija ljudi i razaranje bilo je potpuno neviđeno do tog vremena, podseća Ković.
„Od svih naroda koji su bili zahvaćeni tim ratom, Srbi su platili najveću cenu. Procentualno, u odnosu na broj stanovnika, najviše žrtava u tom ratu imala je Srbija. Ako bi neka zemlja trebalo da se seća Prvog svetskog rata, onda je to Srbija i čitav srpski narod, jer je gotovo podjednako stradao srpski narod na teritoriji Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Srema, Banata, Bačke, Slavonije, Hrvatske, Dalmacije.
To je bila užasna kataklizma i smatra se da je u Srbiji tada poginulo i umrlo više od 1.247.000 ljudi. Međutim, taj broj ne obuhvata Srbe koji su tada živeli van Srbije. Primera radi, broj žrtava Srba iz Bosne i Hercegovine je negde oko 200.000“, kaže Ković.
Nemačka ofanziva u proleće 1918. bila je zaustavljena, a kontraofanziva savezničkih snaga tog leta na Zapadnom frontu za Nemce je takođe bila porazna. Međutim, objašnjava profesor Ković, proboj Solunskog fronta bilo je ono što ih je prelomilo, a uloga srpske vojske u tom događaju je bila izuzetno značajna.
„Onog časa kada je srpska vojska uz pomoć francuske vojske probila Solunski front, glavnokomandujući nemačke vojske i vojske centralnih sila, generali Hindenburg i Ludendorf, zatražili su potpisivanje primirja. Srbi su prvo iz Trojnog saveza izbacili Bugarsku, a zatim su direktno ugrozili Austrougarsku i to je bio signal za Nemačku da mora da potpiše primirje. Ona je 11. novembra pristala na prekid neprijateljstava, razmenu zarobljenika i povlačenje sa teritorije Francuske“, kaže Ković.
Nakon primirja potpisanog u vagonu u Kompjenju, na Versajskoj mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. potpisan je mir između zaraćenih strana. Profesor Ković podseća da je vrhovni komandant savezničkih snaga, francuski maršal Ferdinand Foš, koji se zalagao za postavljanje teških mirovnih uslova Nemačkoj, nezadovoljan Versajskim sporazumom izjavio: „Ovo nije mir. Ovo je primirje na dvadeset godina“. Foš je, kaže Ković, skoro u godinu pogodio, jer je Drugi svetski rat bio praktično nastavak prvog i počeo je 1939. godine.
Na pitanje zašto se u Srbiji Dan primirja kao državnik praznik obeležava tek od 2012. godine, Ković kaže da svaka država zasniva svoje postojanje na određenom simboličkom kapitalu, na određenom korpusu sećanja. Za Kraljevinu Jugoslaviju to je bio Prvi svetski rat, a za socijalističku Jugoslaviju to je bio Drugi svetski rat.
„U socijalističkoj Jugoslaviji nije negovao kult Prvog svetskog rata u toj meri kao kult stradanja u Drugom svetskom ratu. Setimo se samo koliko je partizanskih filmova snimljeno o Drugom svetskom ratu, dok je o Prvom svetskom ratu snimljen samo ’Marš na Drinu‘. Tačno je da su obeležavane godišnjice tog rata, svi se sećamo naših Solunaca dok su bili živi i koji su dolazili na te komemoracije, ali to nije imalo onaj značaj koji je imao Drugi svetski rat, koji je nekako potisnuo prethodni. Danas, posle sto godina, sve smo više kadri da bolje razumemo ogroman značaj Prvog svetskog rata koji je Tomaž Garik Masarik, veliki čehoslovački državnik, nazvao svetskom revolucijom“, objašnjava Ković.
Kao glavni motiv za amblem ovog praznika koristi se cvet Natalijine ramonde, ugrožena vrsta u Srbiji. Ovaj cvet je u botanici poznat i kao cvet feniks. Osim ovog, u amblemu se pojavljuje i motiv trake Albanske spomenice, koja se nalazi iznad cveta. Preporuka je da se ovaj amblem nosi na reveru u nedelji koja prethodi prazniku, kao i na sam dan praznika.
