Svojevremeno je Aleksandar Tijanić napisao da je felacio, pošto zanemaruje kompletan seks, antimuška, a time i antisrpska zavera. Madona, ova žena-vest, nedavno je pak pred prepunim „Medison skver gardenom“ obećala da će sve muškarce koji na američkim predsedničkim izborima glasaju za Hilari Klinton oralno zadovoljiti.
Vrabac u ruci ili golub na grani?
Ovakva vrsta agitovanja sa gratis fiksiranjem očima za kandidatkinju demokrata ujedno je i protivljenje kandidatu republikanaca, ali više od toga predstavlja mogućnost svojevrsne zavere protiv muške Amerike. Naime, ponudu — za koju je Madona uverena da ne može biti odbijena — američki muškarci bi trebalo da razumeju kao vrstu trampe: zarad jednovremenog užitka, zanemarite sopstveno opredeljenje prilikom glasanja.
Glas već dajete, a ako ga date „pravom“ kandidatu, onda će i vama biti dato. Čekanje u redu vam ne gine, jer će navala biti velika i za glasanje i za naplatu, pardon, za užitak posle glasanja.
Hm, možda je Donald Tramp pobedio na izborima baš zbog institucije reda. Njegovi glasačima je očito bilo neekonomično da dva puta stoje i čekaju. „Brena je Brena, ali dvaput je dvaput“ čaršijska je „maksima“ koja — videsmo — nije bila ideja vodilja kod republikanaca, jer su rezonovali — „Madona je Madona, ali budućnost ne dajemo za nekoliko trenutaka sadašnjosti“.
Nisu ni na drugoj, republikanskoj strani, toliki „čistunci“, da otklonimo nedoumicu. Pa Donald Tramp, ovaj čovek-vest, sve vreme daje glasačima ono što (misli da) im je potrebno. Najavljivao je zid prema Meksiku, ali ne glasaju građani Meksika na američkim izborima, već Meksikanci u Americi, dakle Amerikanci koje (i njihova radna mesta) Tramp štiti.
Hleba i sna, bre
Samo čovek koji je prokrstario Sjedinjenim Državama od Njujorka do Los Anđelesa može da zna kako „pulsira“ Amerika, da nanjuši šta joj treba kako bi „došla do daha“, koje poruke američkim građanima vraćaju nadu u vaspostavljanje ponosa…
Tramp je „osetio“ belu, ali i hispansku i crnu Ameriku, jer je čovek rijalitija, jer rijaliti gledaju oni koji čeznu za nečim (materijalnim, statusnim, vrednosnim, emotivnim), jer se ljubitelji ove televizijske forme identifikuju (manje sa gubitnicima i neuporedivo više) sa pobednicima…
Zato je, najzad, Tramp glasačima ponudio sebe lično. Čovek koji je personifikacija „američkog sna“ (od nule do milijardera i nazad, pa još nekoliko puta), bio je prepoznat kao ljudsko biće koje je padalo i dizalo se, koje je protiv sistema koji i njih guši — pa su glasali za sebe, ili za san o sebi.
Eto šta rade (i) u Americi. A ovamo, kao, pola Srbije ima „transfer blama“ jer političari — od uvođenja višestranačja devedesetih, pa do danas — onoj drugoj polovini Srbije nude ulje, brašno i šećer kao trampu za glas. Koja je razlika između Donalda Trampa u rijalitiju „Šegrt“ i Vojislava Šešelja na „Farmi“ ili Nenad Čanka u „Velikom bratu“?
Pritom, ne računamo da je Šešelj možda najinteligentniji, Čanak možda najduhovitiji, a Tramp sigurno najbogatiji od pomenute trojke. Nema razlike, u pitanju je borba za (svaki) glas.
Spektakl u raljama života
Madonina „ponuda“, Donaldovi silni „trampizmi“, Čankovo kuvanje, polivanje ledenom vodom Čedomira Jovanovića ili asfaltiranje Velje Ilića (donekle) su jednaki ekonomskim prezentacijama ili političkim obraćanjima neki drugih, ovdašnjih i tamošnjih, kandidata.
Svi oni glasačima „prodaju“ najkvalitetniji proizvod, onu vrstu usluge koju najbolje obavljaju ili za koju su im rekli da će biti najveća potražnja.
Prema svecu i tropar — kaže stara narodna, pa se političari snalaze kako znaju i umeju. Sve ostalo je stvar ukusa, kako onih koji nude, tako i onih koji primaju poruke na političkom tržištu. Otvoreno je samo pitanje granice koju je neko (i političar i glasač) spreman da pređe.
Ne zanosimo se, ništa nije od juče. Datira ova pošast još do zborova na trgovima u Starog Grčkoj (gde je deljeno žito i vino), preko „vašarskih“ mitinga ili kafanskih okupljanja (tamo ljudi najbolje čuju obećanja, najopušteniji su, a osim poruke političari mogu da im plate i piće) u predratnoj Srbiji ali i u drugim državama, pa sve do partijskog zapošljavanja ili borbe za prava subkulturnih grupa.
Politika je veština mogućeg, tehnologija upravljanja (često samo vladanja), ali je i spektakl. U moderno vreme je najvidljiviji i najfrekventniji upravo spektakl, jer poruka mora otići što dalje, što brže, do što većeg broja ljudi i što jeftinije.
Zato je Tramp koristio društvene mreže, Hilari Klinton iz usta nije vadila Rusiju, a Madona verbalno nudila neverbalnu komunikaciju.
Ronald Regan, takođe republikanac i predsednik Amerike, na pitanje — Kako glumac može da postane predsednik?, ononomad replicirao je — Kako neko može da bude predsednik, a da istovremeno bude i glumac?.
Ne zaboravimo, Regan je osim glume (pre i tokom predsednikovanja) pokazao i državničko političko umeće. Jedno bez drugog ne ide, pomešano najlakše se primaju. Zato glasači osim Trampa kao vesti koja prodaje samu sebe, očito u ovom čoveku vide i Trampa graditelja.
Elem, odgovor na pitanje hoće li Madona ispuniti predizborno obećanje, najbolje će vam dati izvod sa vašeg bankovnog računa.
Ako na njemu piše da vam je „leglo“ 1.000 predizborno obećanih evra od akcija NIS-a, onda se radujte utešnoj nagradi za muške glasače Hilari Klinton. Lepo je nekad uživati i u tuđoj sreći(ci). Ako pak znate da je ona ’iljadarka predstavljala samo i jedino predizbornu poruku koja će stići brzo i jeftino, a da od šuške neće biti ništa, onda će se Madona naodmarati. Ispostaviće se da su hilaristi izgubili sve.
