Evolucionisti stoje čvrsto na stanovištu da je rad stvorio čoveka. Stvaranje novih dobara znojem lica svog — pri čemu ovaj termin ne treba shvatiti baš bukvalno — vertikala je mnogih političko-ekonomskih disciplina.
A šta posle opredeljenja?
Međutim, postoje i oni politički (u)mišljenici čija je glavna strateška okosnica srećne i prosperitetne budućnosti — sedeti i čekati sudskog pozivara za otvaranje testamenta nekog rođaka iz inostranstva. I posle, kao, krene rahatluk.
Takvi bi na istovetan način, sve sedeći i bicepse oblikujući, prema sopstvenom kazivanju unapredili političko-privredni ambijent države. Sva sreća pa nikako da budu u prilici za tako nešto.
„Srbija mora da se opredeli“, upinju svakodnevno na svim kanalima komunikacije, bez ijedne dodatne reči o tome šta treba činiti posle tog opredeljenja.
Objašnjenja nema jer je ovakva vrsta (u)poslenika uverena da bi činom izbora jedne geopolitičke tačke kao saveznika i istovremeno zalupljivanje vrata blatnjavim mamuzama nekoj drugoj ili drugim geopolitičkim tačkama bilo postignuto krajnje ishodište posle koga će takvo društvo praktično pokazati da je blagostanje moguće.
Čini se pak da ovakav rezon baš i ne pije vodu i da nije moguć čak ni u video-igrici. Eventualno može kratkotrajno da posluži liderima pojedinih država — Srbija ih ima u okruženju — zarad ličnog ugođaja ostanka u fotelji vladara, ali sa dalekosežnim posledicama po državu i narod.
Balkanska specifičnost
U američkoj spoljnopolitičkoj doktrini, smatraju politički hroničari, Balkan je označen kao vatrena linija, odnosno kao prostor preko kojeg treba vršiti dalji pritisak na Rusiju. Prema toj doktrini, sve se čini kako bi se održala postojeća bezbednosna arhitektura regiona koju Sjedinjene Američke Države prave od početka devedesetih godina.
Zato je danas je Beograd opet na raskrsnici. Na putu je ka Evropskoj uniji, sve zemlje okolo su u NATO-u, većinsko raspoloženje naroda je usmereno ka Rusiji, a sve više investicija je iz Kine.
Istina, još od ranije znamo da je Srbija na važnom geostrateškom položaju.
Uočavamo, takođe, da su svetske geopolitičke prilike nikad složenije, pregrupisavanja su sve učestalija, pa državotvorni političari i u svetu trideset tri puta mere, a jednom preseku.
Međutim, takva politika neutralnosti, odnosno sarađivanja i sa Zapadom i sa Istokom, ne dopada se onima koji čekaju pismo od rođaka iz inostranstva, pa zato sve one koji se ne zalažu za uvođenje sankcija Rusiji smatraju nedržavotvornim, a državne funkcionere neodgovornim.
U pitanju je klasična politika od obale i prebacivanja teme na polje brige za društvo kao celinu, sve zarad i jedino pojedinačnih i eventualno uskostranačkih interesa.
Hvala Skotu, onoliko
Dok i evropski političari poput Hajnc-Kristijana Štrahea konstatuju da Srbija ne sme sebi da dozvoli da uvede sankcije Rusiji i da je pritom EU licemerna kada to od Srbije traži, pošto i u samoj Uniji postoje sve glasnije inicijative za ukidanje sankcija, u Srbiji izvesne grupe traže da se država brže-bolje opredeli.
Sreća u nesreći je što ambasador SAD Kajl Skot poruči da „Srbija može da ima dobre odnose i sa Zapadom i sa Rusijom“. Hvala mu, onoliko. Da to nije rekao i da Srbija nije dobila odobrenje, đuture bi kao nacija bili kao guske u magli. Ovako možemo barem glavu da dignemo.
Skotovo odobrenje pomenutima koji govore o neodgovornosti funkcionera i busaju se nazovi državotvornom politikom i brigom nikako ne smeta. Oni su ujaka u inostranstvu već izabrali. Za njih.
Sve srpske diplomate, od prvog prote Matije Nenadovića do današnjeg Ivice Dačića, imale su gotovo iste muke.
Država u svetskim okvirima mora da se kreće između kišnih kapi. Nema druge.
Tome u prilog nedvosmisleno govori i istorijsko iskustvo prema kome mali ne mogu protiv velikih, ako već neće sa njima. Praksa međunarodnih odnosa takođe pokazuje da je u pitanju surova disciplina u kojoj retko kad postoji popravni ispit.
A rođak iz inostranstva? Istorija Srbija je previše duga da bi joj budućnost bila neozbiljna i skrojena rešenjima na o-ruk.
