Predlog Republike Srpske da u Parlamentu Bosne i Hercegovine bude usvojen zakon o Ustavnom sudu BiH, čime bi se rešio status stranih sudija, odbijen je zahvaljujući glasovima poslanika SDA. Zakon o Ustavnom sudu BiH inače je deo Strategije o reformi sektora pravde od 2014. do 2018. godine, a njime bi se regulisao i postupak pred Ustavnim sudom BiH.
Zašto je zakon o Ustavnom sudu BiH potreban i kakva model bi zadovoljio potrebe države kakva je Bosna i Hercegovine?
Bosna i Hercegovina je specifična po mnogo čemu, pa i po tome da, za razliku od drugih zemalja gde su u komparativnoj ustavnosti nosioci narod, u Bosni su to državotvorni narodi, odnosno, konstitutivni narodi. Taj prefiks u stvari identifikuje nosioca suvereniteta. U ovom slučaju to su tri naroda Srbi, Bošnjaci i Hrvati. Sa ovim se slaže i profesor dr Mile Dmičić sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Banjaluci, koji objašnjava da Ustav BiH ne propisuje samo nadležnosti Ustavnog suda BiH, već mu daje ovlašćenje da usvoji vlastiti „Poslovnik o radu“.
„Zbog nepostojanja naloga zakonodavca, a što je prisutno u drugim ustavima, da putem zakona regulišu sastav, izbor, organizaciju, nadležnost i druga pitanja rada ustavno-sudskog organa, ovaj najviši sud u državi radi bez zakona, a u svom ’Poslovniku o radu‘ prvobitno, a danas u Pravilima Ustavnog suda BiH, već je iscrpno regulisao i proširio svoje ustavno-sudske funkcije, kršeći time Ustav BiH“, objašnjava naš sagovornik.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine, dodaje on, po svom personalnom sastavu i učešću sudija — stranih državljana, široko postavljenim nadležnostima i materijalno-pravnoj osnovi za ustavnu kontrolu, predstavlja ustavnu i pravnu novinu. Ustavni sud je ustavni organ i njegove nadležnosti su izričito propisane u Ustavu BiH.
„U osnovi, i Ustav BiH kao deo međunarodnog mirovnog ugovora, pa tako i Ustavni sud BiH najdirektnije su vezani za premisu da je veoma malo sličnosti sa ranijim ustavnim sudovanjem. Ustavni sud BiH, kao poslednja instanca u tumačenju Ustava BiH, ima konačnu reč u ustavno-pravnim sporovima nastalim između ostalih ustavnih organa. Uprkos tome, njegova ustavno-pravna funkcija ne može da uključuje pravo da proširi svoje nadležnosti izvan ustavno-pravnog mandata“, objašnjava profesor Dmičić.
Osnovni zadatak Ustavnog suda BiH je da štiti Ustav BiH, podseća naš sagovornik, što ga direktno prisiljava na samoograničenje. Stoga, on ima poseban teret odgovornosti, a to je da u poslednjoj instanci odlučuje o najvažnijim ustavno-pravnim pitanjima u BiH.
„To istovremeno zahteva da sudije tog suda, kao najviše pozicionirani u sudskoj hijerarhiji, poseduju stručnu perfekciju, odmerenost, dalekovidost i sudijsku suzdržanost. Pritom, posebno je sporna njegova apelaciona nadležnost, čime je postao reviziona instanca u pojedinim predmetima, odlučujući i o ustavno-pravnim pitanjima. Istovremeno, nedopustivo je da su odluke Ustavnog suda BiH isključivo politički, a ne pravni akt, i da do sada nije sprovedeno preko devedeset njegovih odluka. Stoga je Republika Srpska, u okviru svojih nadležnosti, rešena da preduzme sve političke i pravne mehanizme da se drugačijim ustavnim i zakonskim rešenjima obezbedi njen ustavno-pravni status, legalitet i legitimitet, koji su zagarantovani dejtonskim rešenjima“, kaže profesor Dmičić.
Prema njegovim rečima Ustavni sud BiH je rađen po modelu američkog, anglosaksonskog redovno-sudskog organa, pozvan da tumači i primenjuje Ustav. Otuda je, kako dodaje Dmičić, sve izraženiji stav o tome da se radi o potrebi da se donese Zakon o Ustavnom sudu BiH, čime će se obezbediti odgovarajući viši nivo funkcionisanja organa i institucija BiH u zaštiti vitalnog interesa entiteta i onemogućavanje derogiranja dejtonskih rešenja, što je, u osnovi, cilj strukturalnog dijaloga o reformi pravosuđa.
„S obzirom da ni nakon petnaest godina to nije izvršeno, potrebno je da se, u skladu sa ustavno-pravnim uređenjem Bosne i Hercegovine, obezbede zakonska rešenja o prestanku rada sudija–stranaca u Ustavom sudu“, ističe Dmičić.
On podseća da su sudije–stranci, zajedno sa sudijama iz bošnjačkog naroda, preglasavali sudije iz reda srpskog naroda u brojnim predmetima, a posebno u predmetu ocenjivanja ustavnosti o najvitalnijim pitanjima entiteta i statusu srpskog naroda, sa stanovišta nepostojećih ustavnih normi i neuobičajenom praksom da se u ustavno-sudskom sporu odluke donose pozivajući se na istorijske i političke događaje.
Dmičić dodaje da je potrebno utvrditi odnos u pogledu ocene legaliteta i legitimiteta i donošenja i daljeg važenja brojnih odluka ustavno-pravnog karaktera prvenstveno na štetu srpskog naroda, koje je doneo Ustavni sud BiH od 2001., godine nakon što je isteklo pet godina mandata prvih stranih sudija. Te sudije je imenovao predsednik Evropskog suda za ljudska prava, a Parlament Bosne i Hercegovine nije u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine propisao drugačiji način izbora sudija ovog suda.
„Odlazak stranih sudija neophodan je prvenstveno sa stanovišta suvereniteta i demokratskih načela koja treba da budu nužno prisutna u procesima odlučivanja na svim nivoima. Imajući u vidu ustavno-pravni model Bosne i Hercegovine, potrebno je da Ustavni sud Bosne i Hercegovine svojim radom zasnovanim na Ustavu Bosne i Hercegovine i osnovnim načelima vladavine prava, ustavnosti i zaštite ljudskih prava i sloboda svih konstitutivnih naroda, građana i ostalih, uživa njihovo poverenje i podršku u radu“, kaže Dmičić.
Potrebno da se Zakonom o Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine, u prvom redu, bliže urede sastav, izbor, organizacija, nadležnost, način odlučivanja i druga pitanja rada Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, uz obavezu da u odlučivanju učestvuju i sudije iz svih konstitutivnih naroda, podvlači naš sagovornik.
S obzirom na karakter Bosne i Hercegovine, njeno složeno ustavno-pravno uređenje, način glasanja bi se morao prilagoditi takvim okolnostima, kako bi Ustavni sud uživao poverenje svih naroda i građana Bosne i Hercegovine, zaključuje Dmičić.
