Umesto molitvi, na Hristovom grobu čuju se komande arheologa Fredrika Hiberta iz Nacionalnog geografskog društva. Ljudi u šlemovima podižu mramornu ploču na Hristovom grobu kao da se radi o najobičnijem građevinskom objektu, a više kamera sve to snima. Odmah se čula reč: „Senzacija!“, i svet je zamro: unutra je pronađena velika količina kamenja! Veća senzacija je sav taj karambol oko Hristovog groba.
Treba podsetiti da ni vernici ni arheolozi nisu očekivali da će tamo biti pronađeni neki materijalni dokazi iz epohe raspeća Isusa Hrista, posebno jer grobnica nije sarkofag. Treba razumeti i to da je povezanost tog mesta sa Hristom više stvar vere nego istorijska činjenica. Hrišćanima nisu potrebni dokazi o boravku sina Gospodnjeg na zemlji.
U ruskoj stručnoj javnosti sa skepsom prate radove u Jerusalimu. Za neke arheologe to je samo eho veoma popularnog pravca u arheologiji o istraživanju mitova, poput „Da Vinčijevog koda“ i tome slično. Ipak, svi se slažu da je suviše rano govoriti o bilo kakvim rezultatima. Ono što je sigurno je da nakon restauracije grob neće biti isti. Ploča je već prebačena u Atinu na istraživanje, a i kamenje će verovatno biti pomerano. Ako se setimo koliko često se na arheološkim nalazištima kradu artefakti, možemo očekivati da će se neki komadići uskoro naći na nekim od za javnost zatvorenih aukcija u Londonu ili Njujorku.
Niko ne spori da je drevnom hramu potrebna rekonstrukcija. Međutim, ploča koja je pokrivala grob Isusa Hrista je u dobrom stanju, bez obzira na starost od 500 godina. Ona od 1555. godine, kad je postavljena, nijednom nije bila skinuta. Ostalo je predanje da se na ploči pojavila pukotina kada su muslimani hteli da je uzmu i njome ukrase džamiju. To ih je nateralo da se zamisle i ostave je na njenom mestu.
Međutim, da je izvršena rekonstrukcija samo Kuviklije (Kapela iznad Groba Gospodnjeg) to ne bi privuklo toliko pažnje javnosti koliko otvaranje samog Groba Gospodnjeg. Sve je pretvoreno u rijaliti: već je saopšteno da će od snimaka radova biti montiran dokumentarni film. Rejting filma će biti ogroman, jer se reklama vodi od prvog dana istraživanja. Znači, neko će na tome baš zaraditi.
Interesantno je da su za projekat rekonstrukcije i istraživanja najviše novca dali jordanski kralj Abdulah II i dizajnerka Mika Ertegun, udovica Ahmeta Erteguna, osnivača kompanije „Atlantik rekords“, poreklom iz Turske. Kako bi se jordanski kralj osećao da arheolozi sa svojim televizijskim kamerama pokušaju da rekonstruišu muslimansku Kabu? Čitav muslimanski svet bi se digao na noge protiv toga, i bio bi, svakako, u pravu.
Prema predanju, mesto prve grobnice Isusa Hrista u 4. veku pronašla je Jelena, majka vizantijskog cara Konstantina, koja je kasnije proglašena za sveticu. To je bila grobnica usečena u stenu, a tamo je prema jevrejskoj tradiciji, na kamenu uoči vaskrsnuća tri dana ležalo Hristovo telo. Iznad Svetog mesta za 1600 godina izgrađen je čitav crkveni kompleks. U želji da se grob zaštiti od hodočasnika, koji su uzimali i odnosili deliće relikvija, 1555. godine monasi-franjevci su zatvorili ulaz u grobnicu mramornom pločom.
Originalna ploča sa Hristovog groba negde u Rusiji
Mramorna ploča koja je skinuta sa Hristovog groba već je prebačena u Atinski nacionalni arheološki institut na istraživanje. Međutim, treba reći da ona nije original. Prema predanju, originalnu ploču je sa sobom iz Svete zemlje poneo vizantijski car Manojlo I Komnin (1143-1180) i položio je u Aja Sofiji u Carigradu. Uoči prvog pada Carigrada 1204. godine, novgorodski plemić Dobrinja Jandrejkovič ju je poneo sa sobom u Novgorod.
Postoji mišljenje da se radi o ploči na kojoj je ležalo telo Isusa Hrista i na kojoj je anđeo usekao lik Spasitelja. U Novgorodu su ploču stavili ispod oltara Hrama Svete Sofije. Arheološka istraživanja (bez video-kamera!) u tom delu hrama su otkrila pet kamenih stubova za ploču koje više nema i čije dimenzije se poklapaju sa veličinom ploče sa Hristovog groba.
Dalji trag relikvije nas vodi u Moskvu. Nakon pohoda cara Ivana Groznog na Novgorod, ta svetinja je premeštena u rusku prestonicu. Car Boris Godunov je 1598. godine zamislio da na mestu Uspenskog sabora u Kremlju sagradi Hram Svih Svetih, nalik na Vaskršnji hram u Jerusalimu. U tom budućem centru pravoslavlja trebalo je da se čuva najveća ruska svetinja koju jedan broj savremenika naziva „Grobom Gospodnjim“. Međutim, te planove su pomela „smutna vremena“ i haos koji je zavladalo u ruskoj državi i trajao tokom dužeg perioda.
