Šminkanje leša. Ovakav plastični opis upotrebili su mnogi posle vesti da je Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića odlučila da kandidat za predsednika nove vlade Crne Gore bude Duško Marković, potpredsednik ove partije.
Cilj ovog kadrovskog manevra jeste da suštinski ne promeni ništa ni u načinu ni u obliku vladanja koji je do sada bio aktuelan u Crnoj Gori, ali da proba da amortizuje nezadovoljstvo i poziciono i opoziciono nastrojenih glasača tako što će ponuditi nekog drugog umesto Đukanovića.
Nije Duško umesto, već u ime Mila
Crna Gora je mala država, pa i prilike na tamošnjoj političkoj sceni nikoga ne iznenađuju, pogotovu što je i pre nedavno održanih parlamentarnih izbora bilo naznaka da će upravo Marković, a ne Đukanović biti mandatar za sastav nove vlade.
Naime, bilo je očigledno i tada, a i sada posle izbora, da je DPS pojedinačno najjača partija, ali da neće imati potrebnu većinu za sastav vlade. Još važnije, bilo je očigledno da nešto mora biti promenjeno, jer se veliko nezadovoljstvo oseća u vazduhu. Zato je izabrana opcija da Marković navodno vlada umesto Đukanovića, a suštinski da Marković vlada u ime Đukanovića.
Prema istoj zamisli sve bi se moglo opravdati diplomatskim terminom „mirna tranzicija vlasti“. Kvalitet više koji su uz to očekivali bio je da u toj (Markovićevoj) budućoj vladi bude što više partija, pa i onih koje su do tada bile u opoziciji.
Time bi se pokazalo da se nešto menja, ali da pritom kurs zemlje nikako ne bude doveden u pitanje. Dakle, evropske (za koje su sve partije) i evroatlantske integracije (koje nemaju natpolovičnu podršku) moraju biti nastavljene, a sve ostalo je pitanje ambalaže i garnirunga.
Amerika i Nemačka za pomeranje Đukanovića
Prema tom scenariju trebalo je da budu zadovoljni: i dobar deo birača, i deo partija koje su nedavno ušle u vladu takozvanog izbornog poverenja, ali i međunarodna zajednica, još preciznije Sjedinjene Američke Države i Nemačka.
Nezadovoljstvo zemalja Zapada načinom vladanja Mila Đukanovića do sad je kompenzovano time što je država išla ka NATO-u i za taj projekat je bio potreban neko političke jačine koju ima Đukanović. Pošto je proces poodmakao, na stanovištu su da Milo može da se pomeri, a da Crna Gora ne promeni kurs.
Svakako, moglo se ići i na opciju da se Đukanović povuče posle zvaničnog prijema ove države u NATO (što je takođe jedna od nikad opovrgnutih vesti političke čaršije), ali je odlučeno da sve bude izvedeno postepeno jer do zvaničnog prijema ima još vremena, a nezadovoljstvo raste.
Kao deo opravdanja za baš ovakav razvoj događaja može poslužiti i činjenica da Đukanović kao premijer ima potencijalno mnogo manji koalicioni kapacitet od Duška Markovića kao premijera. U tom paketu (sa Markovićem) je i potencijalno slabljenje opozicionog jedinstva.
Zbog svega pobrojanog, DPS je doneo odluku da bude maknuto lice koje deli Crnu Goru. Ali da to lice ipak ostane blizu vlasti, kao garant.
Put ka NATO-u ne sme biti doveden u pitanje
Da je u pitanju od ranije pripremljen plan, govori i najava platforme manjinskih partija (Bošnjačke stranke, Hrvatske građanske inicijative i koalicije „Albanci odlučno“) — sve prema saznanjima dnevnika „Pobjeda“ više nego naklonjenog aktuelnom režimu — u kojoj će se kao ključna naći odredba o nastavku evropskih i NATO integracija, koje su definisane kao prioritet državne politike.
Manjinske stranke već imaju pred sobom ponudu opozicije prema kojoj bi one dale premijera, vladu bi činili koalicija Ključ, Demokrate i SDP Ranka Krivokapića sa manjinskom podrškom Demokratskog fronta.
Izlaskom sa platformom o NATO-u kao ključnom prioritetu države, čini se da su manjine zatvorile vrata barem za DF, ali i pred partijama okupljenim u koaliciji Ključ, koje su potpisale da će odluka o ulasku Crne Gore u NATO biti doneta na referendumu.
Dakle, najverovatnija je vlada DPS-a, manjina i socijaldemokrata, partije nastale posle podele u SDP-u. Međutim, ta vlada ima većinu, ali nema komotnu većinu. Pritom ima jaku opoziciju. Te je i zbog toga izveden ovaj manevar, ponavljamo kako bi se namakla veća podrška i u parlamentu.
No, pitanje je hoće li proći ovo svojevrsno šminkanje leša. Opozicija ne priznaje rezultate sa upravo održanih izbora i jedino nudi manjima oročenu vladu koja će u nekom roku raspisati nove izbore. Niko on njih se neće osmeliti da puca sebi u noge i sad ulazi u Đukanovićevu vladu bez (vidljivog) Đukanovića. Takođe, svi oni su svesni da će ova vlada teško izdržati pun mandat.
Inače, Milu Đukanoviću je ovo treći put da se povlači sa državnih funkcija. Prvi put je to učinio novembra 2006. kad je izglasana vlada Željka Šturanovića. Drugi put 2010, kad je izglasana vlada Igora Lukšića. Ako je dva puta Milo odlazio milom (mada je i to pitanje), sad se čini da odlazi silom.
Ima nepotvrđenih naznaka da je još prošle godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji Đukanović pristao na ovakav rasplet.
Sad je na potezu opozicija u Crnoj Gori. Samo od njih zavisi da li će „ušminkani leš“ proći kao sveža krv i nova politika u novoj Crnoj Gori.
