Da na beogradskom sajmu knjiga postoji nagrada za najpotresniju knjigu, monografija „Naša ispovjest — žene žrtve rata iz Republike Srpske 1992—1995“ sigurno bi je osvojila. Reč je o knjizi u kojoj su sakupljene ispovestima žena koje su bile zatočene u bošnjačkim i hrvatskim logorima tokom bosanskohercegovačkog građanskog rata i koje nisu obavezno bile Srpkinje. Među njima je bilo i Hrvatica i Bošnjakinja, ali im je zajedničko bilo to što su bile udate za Srbe.
Žrtve prelaze u status osoba koje su preživele i postaju integrisani članovi društva, kaže priređivač monografije Aleksandar Vranješ, onda kada slobodno počnu da govore o onome što im se dogodilo.
„To je, na neki način, put ka njihovom duševnom ozdravljenju“, objašnjava Vranješ.
Božica Živković Rajilić, predsednica Udruženja žena žrtava rata, najzaslužnija je što je ova monografija ugledala svetlo dana. U zatočeništvu u zatvoru u Srebreniku kod Tuzle provela je od 11. jula 1992. do 3. maja 1993, kada je razmenjena.
Božica je bila učiteljica u jednom muslimanskom selu kod Srebrenika od 1985. Rođena u Bosanskoj Krajini, u mestu u kome je službovala, nije imala nikoga svoga. Uhapšena je u svom stanu i odvedena je u Srebrenik, gde je bila zatočena u kući sa još dva Srbina.
Konstantno maltretirani i izgladnjivani držani su na spratu jedne kuće iz koje nisu smeli da izlaze. Uhapšena je pod optužbom da je špijun, da poseduje radio-stanicu i da je opasna po bezbednost.
„Preuzeli su me na ispitivanje u 11 sati na Petrovdan. Tukli su me od 11 do 4 po podne. Nema kosti ni delića kože koji nisu zgažena vojnim čizmama. Zube su mi poizbijali, vilice poremetili, sva sam bila u podlivima, pet-šest puta sam se onesvešćivala, a tukao me je kako ko uđe u kancelariju. Smrt bi mi bila spas da je tada došla. Muke i bolovi koje sam tada trpela ničim se i nikako ne mogu opisati“, kroz plač opisuje Božica.
Izgladnjivana u zatvoru, pokušala je da se obesi, ali, kaže, nije imala snage. Kroz molitvu je zadržala psihičku snagu, a od gladi ju je spasila jedna Hrvatica koja joj je u zatvor doturala hranu.
„Neću da grešim dušu, niko me nije silovao. Ali sve vrste uvreda, prebijanja, premlaćivanja, čučnjeva, sve što lud mozak može da smisli, oni su to radili. Bar po dva puta sedmično, crna marica dolazi po noći, budi nas, diže nas. Kad god je kome šta palo na pamet da se iživljava, mi smo bili meta“, opisuje Božica torturu koju su prošli ona i još dva zatvorenika.
Božica Živković Rajilić razmenjena je 3. maja 1993, posle 332 dana zatočeništva. Smogla je snage da počne novi život, uda se i zasnuje porodicu. Zaposlila se kao učiteljica u osnovnoj školi u Okučanima, odakle je ponovo morala da beži, tokom hrvatske operacije „Bljesak“.
Bilo joj je potrebno šesnaest i po godina borbe da bi joj vlasti priznale status civilne žrtve rata. Nakon što su joj prava priznata, odlučila je da osnuje Udruženje žena žrtava rata Republike Srpske, nevladinu organizaciju, koja se uz pomoć Vlade RS i drugih institucija bavi pomaganjem ženama koje su prošle torturu tokom građanskog rata u BiH.
Svedočenje Božice Živković Rajilić samo je jedna od petnaest priča u monografiji. Knjiga se, kaže Božica, ne može pročitati odjednom, čak ni jedna priča. Priče žena koje su silovane, mučene i maltretirane toliko su potresne da knjiga mora da se čita postupno i sa dugim prekidima.
