Predstavljamo vam 10 autentičnih jela i deserata naroda Rusije za koje sasvim sigurno dosad niste čuli, iako su veoma popularni u regionima iz kojih potiču.
Buzi, Burjatija
Burjatski buzi su nacionalno jelo u Burjatiji, u jugoistočnom Sibiru. Tradicionalno se pripremaju za praznike ili se iznose na sto pred važne goste. Oblikom podsećaju na jurte (šator-kuće, koje koriste nomadska plemena u Aziji), i imaju mali otvor na vrhu. Reč je o punjenom testu, nadevenom mešanim mlevenim mesom, crnim lukom i začinima, a spremaju se na pari. Jedu se rukama, a obavezno se uz njih pije vruć čaj ili mleko. Buzi ili pozi, kako ih u ostatku Rusije zovu, najviše podsećaju na kinesko jelo baoci, kavkaski hinakli ili turske manti.
Čak-čak, Tatarstan
Čak-čak je istočnjačka poslastica, koja se tradicionalno gotovi oko Urala, u Tatarstanu i Baškiriji. Ova poslastica se jednostavno i brzo priprema, a pri tome je i veoma ukusna. Čak-čak se sastoji iz puno sitnih loptica ili kratkih štapića napravljenih od mekog testa, koji su međusobno prilepljeni medom, a oblikuje se u vidu kupe. Testo se pravi od mekog pšeničnog brašna i sirovih jaja. Što je testo mekše, to će posle prženja biti vazdušastije. Testo se prži se u dubokoj masnoći, najbolje u fritezi, a zatim se preliva vrelom masom na bazi meda. Neko čak u ovu poslasticu dodaje i suvo voće, a ukrašava ga orašastim plodovima. Ova poslastica je toliko popularna u ovom delu Rusije, da u Kazanju — prestonici Tatarstana — čak postoji i muzej posvećen čak-čaku.
Najpoznatije jelo iz udmurtske kuhinje su — perepeči. Izgledom podsećaju na izdubljene „lepinjice“ ili „korpice“, dimenzija od 4 do 12 centimetara, a mogu biti punjene mesom, jajima, pečurkama ili povrćem. Obično su po vrhu zalivene smesom jaja i mleka. Testo je beskvasno, a pravi se od ražanog brašna. Perepeči se, tradicionalno, peku na otvorenoj vatri, a služe se vrući. Iako se ovo jelo u ovom kraju Rusije — zapadno od Urala — priprema od davnina, širu popularnost je dobilo posle nastupa „Buranosvkih babuški“ na „Evroviziji“, 2012. godine. One su toliko reklamirale ovaj specijalitet da se danas na internetu može naći i priprema perepečija po receptu „Buranovskih babuški“.
Salata od stabljika čička, Sahalinska oblast
Za žitelje Sahalina čičak jedna od najomiljenijih namirnica, baš kao što je krompir za Srbe ili Beloruse. Od njega čak, zajedno sa krastavcima i kupusom, prave i zimnicu. Kažu da u ovom delu sveta — na Dalekom istoku, u azijskom delu Rusije — čičak raste i do dva metra visine, a za salatu se koristi samo stabljika. Čičak se preko noći ostavi u hladnoj vodi, zatim se kuva, pa se sa stabljika skida kožica. Seče se na manje štapiće i spušta na malo vrelog ulja, kako bi se propržilo. U to se dodaje so, biber, preliva se soja sosom i posipa susamom, pa se sve zajedno još malo proprži. Kažu da bi prvi put čičak trebalo probati u kombinaciji sa pirinčem.
Talkiš kaleve, Tatarstan
Nacionalni tatarski desert talkiš kaleve po ukusu podseća na slatku vunu, ali se vuna pravi od kristal šećera, a ova poslastica od meda i putera. Tome se dodaje brašno, voda i malo šećera. Imajući u vidu osnovne sastojke, deluje jednostavno za pripremu, ali — nije. Jer se testo razvlači tako da se pretvara u duga tanka vlakna, koja se „presuju“ prstima, a zatim se oblikuju u piramidu. Kažu da uspeva samo iskusnim domaćicama i profesionalcima, jer zahteva posebnu pažnju, osećaj za meru i preciznost. Recept za talkiš kaleve je dugo bio strogo čuvana tajna, a iznosio se samo pred bogataše. Dok se jede pomalo podseća i na alvu, jer se bukvalno topi u ustima. Služi se uz čaj. Kažu da najukusnije talkiš kaleve prave u prestonici Tatarstana — Kazanju.
Rumena pita trouglastog oblika punjena sitno seckanom teletinom ili jagnjetinom, krompirom, puterom, crnim lukom i začinom — najpoznatije je tatarsko pecivo. Lokalne vlasti su čak nameravale da mu podignu dvometarski spomenik, ali su se iz nekog razloga predomislile. Ečpočmak se služi uz supu, i po pravilu se serviraju samo tri komada, mada je teško „zaustaviti“ se na tom broju. Za razliku od drugih sličnih pitica, gde se nadev prvo proprži, ovde se svi sastojci, uključujući i meso, u testo uvijaju sirovi, a potom se peku, uz povremeno zalivanje bujonom.
Gubadija, Republika Baškortostan
Gubadija je pita veoma popularna u Republici Baškortostan. Obično se služi za razne svečanosti i praznike — obavezna je na svadbenoj trpezi, a takođe za Kurban bajram i Uraza bajram. Pravi se od kvasnog testa, a nadev je višeslojan. Tradicionalna varijanta je slatka gubadija, koja se služi sa čajem, ali se može praviti i sa mlevenim mesom. I u slatkoj i u slanoj verziji, uvek se dodaje suvo voće — suve šljive, suve kajsije, suvo grožđe, jer se od davnina veruje da ono štiti od uroka i svakog zla. Pita se pravi u okruglom plehu, a nadev se ređa u slojevima, npr. red mesa, red pirinča, red „tvoroga“ (ruski mladi sir), red suvog voća… Obično se stavlja neparan broj slojeva nadeva, a kada se služi za svadbu postoji verovanje da će mladoženja ostati u kući mlade onoliko godina koliko ima slojeva.
Kopaljhem, Čukotka
Kopaljhem je tradicionalno jelo naroda severa, čija procedura spremanja obično izaziva šok kod Evropljana. Kopaljhem može da se pravi od morža, foke, jelena, patke ili čak i od kitovog mesa. Za pripremu kopaljhema od jelena koristi se meso velikog, utovljenog i zdravog jelena. Nekoliko dana uoči pripreme jela, životinja se ne hrani, kako bi se očistila creva, a zatim se zadavi, tako da se ne povredi koža. Nakon toga, trup se stavlja u blato i posipa zemljom, kamenjem i granjem i ostavlja se da stoji nekoliko meseci. Po isteku tog roka, jelen se izvlači iz zemlje i jede. Zamrznuti kopaljhem se seče na tanke listiće i umotava se u trubice, koje se umaču u so i potom jedu sa sirovim plućima jelena. Ipak, češće se jede kopaljhem od morža ili foke: životinja se ubije, ohladi u vodi, stavi se u kožu iz koje se ispusti vazduh, a onda se zatrpa šljunkom na obali. Posle nekoliko meseci, trup se izvlači i meso se jede. Obično se morž lovi leti, a iskopava u decembru. Ipak, trebalo bi dobro razmisliti pre nego što se ovo jelo proba — konzumiranje ovog „specijaliteta“ se ne preporučuje ljudima koji na kopaljhemu nisu odrasli, jer je moguće trovanje, koje u odsustvu blagovremene medicinske pomoći može biti i fatalno.
Čokolada na medu, Jaroslavlj
Na samo 250 kilometara od Moskve nalazi se prava čokoladna manufaktura, u kojoj se pravi neobičan i nesvakidašnji desert — čokolada na medu. Ovaj slatkiš priprema se u manufakturi Vladikavkasca Vadima Kema, koji je prvi u Rusiji započeo proizvodnju ove poslastice.
Danas njegova mala „radionica“, koja je smeštena nedaleko od Jaroslavlja, svakodnevno proizvede 100 kilograma ove poslastice. Rusi je obožavaju.
Čokolada na medu se pravi od najkvalitetnijeg kolumbijskog kakao-putera i prirodnog cvetnog meda u koji se dodaju prirodna eterična ulja, suvo voće i začini. Postoji nekoliko desetina ukusa čokolade sa medom — sa đumbirom, susamom, kokosom, bademom, morskom solju, nanom, vanilom, limetom…
Stroganjina, Jakutija
Stroganjina je još jedno tradicionalno jelo severnih naroda — veoma jednostavno za pripremu. Služi se u sirovom, zamrznutom stanju. Reč je zapravo o rendanoj, sveže zamrznutoj ribi ili mesu. Uglavnom se služe manje porcije, kako ne bi došlo do prevremenog odmrzavanja. Ali, ne može se od svake ribe praviti stroganjina. Najbolje je od jestre ili od neke ribe iz grupe zrakoperki. Radi boljeg ukusa stroganjinu umaču u „makanin“ — mešavinu soli i crnog mlevenog bibera.
