Budućnost je u našim rukama, ne dozvolimo da sami sebi vežemo ruke lancima iz prošlosti. Ovim rečima je u svojoj video-poruci albanski premijer Edi Rama na svom profilu na Fejsbuku sumirao svoju posetu Srbiji i Beogradu. Rekao je i da mogućnost ujedinjenja Albanije i Kosova i stvaranje „Velike Albanije“ pripada prošlosti, baš kao i „Velika Srbija“.
Rama je prvi albanski političar koji je posle 70 godina posetio Srbiju. To ga samo po sebi već stavlja u istorijski kontekst. Prvi put, pre dve godine, „došao“ je sa dronom koji je na fudbalskoj utakmici Albanija—Srbija nosio zastavu Velike Albanije.
Danas kaže da je to bila „glupa šala“ koju je Srbija shvatila — previše ozbiljno. Dve godine kasnije, Srbiju je, nimalo u šali, podsetio da je naša južna pokrajina Kosovo i Metohija za njih suverena država, a da je „Trepča“ — rudnik na tlu te države. Suptilno i smireno, kao da govori o vremenu. Kosovo je — kaže Rama — tema u kojoj ne želi da bude posrednik, ali ipak od Srbije traži priznanje Kosova.
Dakle, ko je Edi Rama, kome u zvaničnoj biografiji piše da je po vokaciji slikar? Da li je on umetnik, političar ili umetnik politike? Da li je vuk u jagnjećoj koži, ili samo savremeni političar? Pritom, ko god bio, jasno je da je Zapad odlučio da on bude partner Srbije u ovom delu sveta. Kakav, to ćemo još videti.
Trenutno je premijer Albanije i lider najjače albanske partije Socijalističke partije Albanije od 2005. godine. Ovog levičara šira javnosti je upoznala kao gradonačelnika Tirane, koji je svoje umetničke sposobnosti primenio tako da je bojama „razvedrio najmračniji grad Evrope“ — prefarbao je fasade na zgradama ovog grada, sredio parkove, uklonio kioske… Za to je dobio i priznanje, i to međunarodno, 2004. godine — „Svetski gradonačelnik“. Godine 2005. je uvršten na „Tajmovu“ listu evropskih heroja. Za premijera je izabran 2013. godine.
Međutim, Rama je u politiku ušao mnogo ranije. Godine 1998. u tadašnjoj vladi Fatosa Nana je bio ministar kulture. Dve godine kasnije, 2000. je „propao“ na izborima za gradonačelnika Tirane. U isto vreme, istakao se kao lider u studentskim pokretu na Akademiji likovnih umetnosti, na kojoj je radio kao profesor slikarstva.
Rama se posle kraha na izborima za gradonačelnika povukao na duži odmor u Francusku i posvetio se — umetnosti. Međutim, upravo ovaj period Raminog „tihovanja“ smatra se ključnim u njegovoj političkoj karijeri, jer je tamo ostvario veoma dobre veze sa francusko-albanskom asocijacijom „Albanija“ i Institutom albanske kulture u Parizu, asocijacijom koju su osnovali albanski studenti u Parizu.
Obe organizacije sarađivale su sa francuskim intelektualcima, koji su još pre Raminog dolaska lobirali za Veliku Albaniju. Preko njih, Rama je došao u kontakt sa Bernarom Kušnerom, Mari Fransoa Alan i Mišelom Ruom, Bernar-Anrijem Levijem, Andreom Gliksmanom, Alenom Finkelkrotom i drugima koji su se u francuskoj javnosti ozbiljno zalagali za albansku stvar. Naravno, Kušner je bio ključni igrač.
A uz pomoć svog brata Osima Rame, koji je, inače, državljanin Amerike, i koji ima jake veze u albanskoj dijaspori u Americi, posebno u Albansko-američkom nacionalnom odboru, koji vodi Martin Vuljaj (inače jedan od tvoraca kosovskog ustava, ali i član delegacije Prištine u Rambujeu), Rama je postao prijatelj sa porodicom Klinton.
Dobro brifovan, Rama se vraća u Albaniju sa samo jednim ciljem — da pobedi. To je i uspeo, postao je gradonačelnik, koga je podržala Socijalistička partija Albanije, čiji lider je kasnije i postao, a koja ga je podržala i lansirala na mesto premijera. Harizmatičan i obrazovan, razbio je postojeću sliku o Albancima, koja nije baš bila idealna. Rama, pritom, ne krije da mu je Zapad „drugi dom“.
Vešto manipuliše kosovskim pitanjem, za koje se pouzdano zna da mu je na „političkoj agendi“ u spoljnopolitičkoj sferi, kada je reč o Srbiji. Ramina uloga na Balkanu ima za cilj da na ovim prostorima stvori jaku Albaniju, ekonomski prosperitetnu državu na koju Zapad (Amerika) može da se osloni. Kao članica NATO-a sa statusom kandidata za EU, uz dobar geografski položaj s izlaskom na more, ali i uz brojnost albanske nacije, Albanija i njen premijer Rami imaju status ozbiljnog igrača na ovim prostorima.
Da Rama ima u najmanju ruku dva lica — jedno za Zapad, drugo za albansku naciju — dâ se zaključiti iz njegovih izjava datih u kratkom periodu na različitim mestima. Tako u Prištini kaže da su „Albanija i Kosovo jedna zemlja, jedan narod, sa jednim zajedničkim snom“, dok u samo nekoliko sati, čak ni dana, menja retoriku u zavisnosti od toga da li je u Briselu, Berlinu, Londonu ili Parizu, gde umesto ove priče govori o ujedinjenju Albanaca kao mogućem scenariju, ali samo pod krovom EU.
Javnosti nisu nepoznate ni Ramine veze sa Tonijem Blerom. Bler je već jednom bio savetnik Rami, a kako stvari stoje — biće opet, ali na predsedničkim izborima. Do tada Rama „šarmira“ i Evropu, a bogami i deo Srba. Ako ovome dodamo da je Rama donekle i boem, rado viđen u svetskom džet-set društvu, kao i da mu je druga supruga Linda (ne zna se baš da li su još u pravom braku) iz veoma uticajne američke porodice, koja ima veze sa Senatom, postaje jasno da je reč o ozbiljnom igraču, i da zato srpski zvaničnici u odnosima s njim treba pažljivo da odmere svaki potez.
