Postizborni zapleti oko ponovnog prebrojavanja glasova u Srebrenici, za koje se usled nemirenja bošnjačkih lidera u Sarajevu i samoj Srebrenici sa izbornim porazom i insistiranja Majki Srebrenice da će „tražiti da načelnik bude Bošnjak“, stiče utisak da sve više liče na „izborni inženjering“ sa ciljem da se spreči da Srbin Mladen Grujičić postane načelnik, zapravo predstavljaju još jedan u nizu primera, najblaže rečeno, iskrivljenog razumevanja demokratije.
Naime, radi se o shvatanju koje polazi od stava da rezultat izbora ili referenduma može biti priznat kao „demokratski“ isključivo ako je u skladu sa „vrednostima“ dominantnim u javnom diskursu, a zapravo sa interesima određenog pojedinca, političke partije ili klasne, ideološke, verske ili etničke grupe, dok se, sa druge strane, nepoželjan rezultat izbora ili referenduma proglašava „nedemokratskim“ ili, što je daleko češći slučaj, biračko telo ili narod ocrnjuju kao „zaostali, primitivni, nezreli, necivilizovani, palanačkog mentaliteta“…
Taj fenomen, međutim, nije, kao što se neretko predstavlja, nekakva osobena specifičnost „zaostalih, primitivnih i politički nezrelih“ Balkanaca, već je sve izraženiji i sve prisutniji manir u (kvazi)liberalnim, kako među partijskim i NVO, tako još više među intelektualnim elitama u Evropi i svetu, ali i u Srbiji. Moglo bi se, bez ikakvog preterivanja, čak tvrditi da se radi o totalitarnom poimanju demokratije.
Primera za to je samo u 2016. godini i više nego dovoljno, počevši od srebreničkog slučaja, zatim reakcija na izglasavanje „bregzita“, preko zapadnjačkih licemernih primedbi na izborni proces i rezultate parlamentarnih izbora u Rusiji ili zgražavanja na samu mogućnost pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD u novembru, pa na kraju, što ne reći i to, i reakcija delova srpske javnosti na rezultate vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, ili otvorenih zabrana prisustva „nepodobnim medijima“, među kojima je i Sputnjik, na konferencijama za štampu, od strane jedne NVO aktivistkinje.
Ono što (kvazi)liberalni krugovi, i na Zapadu i u Srbiji, u svojoj veoma često umišljenoj avangardnosti zaboravljaju jeste da je demokratija, pre svega i na prvom mestu, procedura, koja u najidealnijim mogućim uslovima podrazumeva slobodnu utakmicu svih aktera na političkoj sceni i princip jedan čovek — jedan glas, kao i princip većine. Političke ideje, njihov karakter, način njihovog prezentovanja ili politički stil kojim će političke partije i političari osvajati glasove birača u datim istorijsko-socijalno-ekonomsko-političkim okolnostima i datom trenutku, nešto su sasvim drugo, dokle god otvoreno ne ruše sam demokratski poredak.
Sportskim rečnikom rečeno, neka bolji pobedi, a ko gubi, ima pravo da se ljuti, ali nikako nema pravo, osim u slučajevima kršenja izborne procedure i pravila, da dovodi u pitanje rezultate izbora ili referenduma ili sâm politički sistem koji mu je na prethodnim izborima odgovarao, kao ni da napada biračko telo, čašćavajući ga nekim od gorepomenutih epiteta, jer je svojim glasanjem iskazalo određeni (ne)poželjni stav ili (ne)zadovoljstvo određenom politikom.
Dakle, ako, primera radi, u jednoj izuzetno liberalnoj Holandiji (izborni cenzus je jedan odsto), postoji Partija za životinje (ima dva poslanika u Parlamentu Holandije), koja se bavi isključivo pitanjima životinjskih prava i na tome uspeva da pridobije dovoljan broj ljudi spremnih da za nju glasaju, ta stranka će biti u parlamentu, podjednako kao i antiimigraciona, evroskeptična i od kritičara često okarakterisana kao islamofobična ili fašistoidna, Partija slobode Gerta Vildersa.
Ako na eventualnom referendumu o zabrani nošenja burki u Švajcarskoj, većina onih koji budu glasali prihvate ili pak odbace taj predlog, to je njihova demokratska odluka.
Konačno, ako je moguće da, kao izraz demokratske volje birača u Danskoj, od Vildersove stranke ne mnogo ideološki različita Danska narodna partija dobije 21 odsto glasova na izborima 2015. godine kao druga po snazi, a zatim podrži, sa još dve manje stranke, manjinsku vladu liberala (osvojili 19,5 odsto glasova na izborima), ne postoji nijedan jedini razlog zbog kojeg bi „liberalni i demokratski“ Zapad škrgutao zubima na plebiscitarnih 54 odsto glasova Putinove Jedinstvene Rusije, ili bošnjačka politička elita na gotovo izvestan izbor Mladena Grujičića za načelnika Srebrenice.
Uz sve to, valja primetiti i još jedan značajan paradoks, a to je da su liberali neretko skloniji kritici biračkog tela, u čiju se volju obično zaklinju, nego oni koje optužuju za antidemokratske namere i koje smatraju ekstremistima. Tako je, reagujući na rezultate britanskog referenduma, jedna liberalna političarka i intelektualka iz Srbije, vrlo elitistički nastrojena, na Tviteru objavila:
„U Velikoj Britaniji pobedila palanka: London za EU, provincija za naciju. Konstantinović zauvek i svuda. ’Fuck‘ palanka.“
Na drugoj strani, jedan srpski političar starije generacije, poznat po bombastičnim izjavama, koga mejnstrim u Srbiji zna da nazove autoritarnim, ekstremnim desničarem, ultranacionalistom i skandal-majstorom, u svojoj prvoj reakciji na za njega i njegovu stranku neočekivane rezultate izbora u Srbiji rekao je sledeće:
„Moram priznati da nismo zadovoljni, očekivali smo više, ali narod je tako presudio, mi ne možemo da se ljutimo na svoj narod, koji je procenio da vredimo ovoliko, a naša borba se nastavlja.“
Za „bregzit“ se, pored ostalog, može čuti da je bio svojevrsna osveta demokratije liberalnim elitama. Ukoliko se te elite ne trgnu iz sna o sopstvenoj izuzetnosti i ne vrate se izvornom značenju reči demokratija — vladavina naroda — onda je samo pitanje vremena kada će se dogoditi neki novi „bregziti“?
