Za Srbiju NATO predstavlja nužno zlo i naša zemlja je u situaciji kada je prinuđena da sarađuje sa severnoatlantskom alijansom, ali bi trebalo da se znaju crvene linije preko kojih se ne može i ne sme prelaziti, zaključak je konferencije „Srbija, NATO, Rusija — šta je srpski interes“ u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje.
Za razliku od Rusije, sa kojom nas vezuju vekovno prijateljstvo, vera, istorija i istovetni interesi, Srbija i NATO nemaju dodirnih tačaka, kaže Stevica Deđanski, predsednik ove nevladine organizacije.
„Sa NATO-om nemamo interes. Imamo drugačiji pogled na svet, imamo istoriju bombardovanja, okupacije, ali činjenica je da sa njima moramo da razgovaramo. Moramo da pravimo ustupke koji bi zadovoljili Zapad, ali ne na uštrb nacionalnih interesa Srbije“, kaže Deđanski.
Deđanski kaže da bi bilo pretenciozno reći da se Zapad plaši razvoja srpsko-ruskih odnosa, ali mu to, u svakom slučaju, ne prija.
„Nas Zapad tretira kao ’male Ruse‘ i misle, s obzirom na njihove odnose sa Rusijom, da je to minus. Zbog toga mi, nažalost, ispaštamo, ali s druge strane, nemamo alternativu. Rusija je naš istorijski prijatelj. Moraćemo taj strah od Zapada da na neki način prevaziđemo. Srbija ne vodi agresivnu politiku, niti politiku distanciranja od Zapada, ali ne možemo dozvoliti ni da se distanciramo od naših vekovnih prijatelja“, objašnjava Deđanski.
Novinar „Politike“ Miroslav Lazanski smatra da Zapad nije oduševljen srpsko-ruskom vojnom saradnjom jer kupovinom ruskog naoružanja i zajedničkim vojnim vežbama Srbija ostaje na nivou vojne saradnje sa Rusijom i ne unapređuje saradnju sa NATO-om.
„Većina naoružanja srpske armije danas je sovjetskog, odnosno ruskog porekla i to je ono na čemu mi zasnivamo svoju vojnu moć. Zapadu to nije u interesu. Naravno da bi oni voleli da to naoružanje izbacimo, da kupimo zapadno, da zavisimo od njihovih rezervnih delova i tako dalje. Jer kroz vojno-tehničku saradnju jačate i svu drugu saradnju“, kaže Lazanski.
Prema rečima analitičara Dragomira Anđelkovića, na Zapadu postoji strah, ne toliko od same srpsko-ruske vojne saradnje, već od njenih političkih implikacija.
„Zapad je svestan da Rusija neće postati snažnija zato što sarađuje sa Srbijom, ali je svestan da će Srbija, ako unapredi saradnju sa Rusijom na praktičan način, postati manje podložna pritiscima Zapada. Otuda, to je pre strah od gubitka dominantne pozicije u Srbiji nego od klasične vojne saradnje Moskve i Beograda“, objašnjava Anđelković.
Zapad, prema Anđelkovićevim rečima, stalno Srbiju dovodi u situaciju da stalno očekuje, moli i plaši se pritisaka, a ništa ne može da preduzme da postane jači i otporniji. Sa saradnjom sa Rusijom Srbiji se vraća samopouzdanje i naša zemlja svima demonstrira da će se boriti za svoje nacionalne interese. Pet aviona više, ili novi raketni sistem Srbiju ne čini jačim protivnikom NATO-a, ali saradnja sa Rusijom ohrabruje Srbiju da na miran i racionalan način, bez srljanja u konfrontaciju, odbija da olako popušta, što Zapad ne želi, zaključuje Anđelković.
