„Dojče banka“, najveća i najmoćnija nemačka banka i jedna od nekolicine svetskih banaka koje je Banka za međunarodna poravnanja iz Bazela, „centralna banka centralnih banaka“, formalno klasifikovala kao „sistemski važne“ za svetsku ekonomiju, dospela je u žižu javne pažnje na način kakav zasigurno nije priželjkivala, kroz najavu kazne od astronomskih 14 milijardi dolara u Sjedinjenim Američkim Državama zbog nepravilnosti u poslovanju uoči ekonomske krize 2008. godine, na šta su se nadovezale i vesti o strmoglavom padu vrednosti akcija „Dojče banke“ na berzi.
Ali problem se, zapravo, čini i kudikamo ozbiljnijim, jer su akcije „Dojče banke“ u padu već godinu dana — u tom su periodu sa oko 31 evra po akciji spale na sadašnjih 12 evra — i nalaze se na najnižem nivou u istoriji, nižem čak i u odnosu na dno koje su dotakle u jeku krize 2008. godine, a čak su 10 puta manje vrednosti u odnosu na vrednost koju su imale uoči prethodne svetske ekonomske krize.
Šta se to događa sa „Dojče bankom“? Koliku pretnju ona sad predstavlja po globalnu ekonomiju, imajući u vidu i da je Međunarodni monetarni fond letos saopštio da „Dojče banka“ „deluje kao pokretač najvećih sistemskih rizika po svetski finansijski sistem“? Preti li nam nova svetska ekonomska kriza, poput one iz 2008. godine koju je i pokrenuo slom samo jedne banke, „Leman braders“ iz Sjedinjenih Američkih Država, da bi se zaraza ubrzo proširila po čitavom svetu?
Ovo su bile teme „Sputnjik intervjua“ s Momirom Bulatovićem, ekonomistom, autorom knjige „Ekonomija i demokratija — držati glavu iznad“, nekadašnjim premijerom SR Jugoslavije i predsednikom Crne Gore.
Ironično podsećajući da se „’Dojče banka‘ ovde uzima kao reper i mera svih vrednosti, ona se smatra referentnom bankom, jednom grandioznom ustanovom koja sve druge podučava šta i kako treba da se radi“, Momir Bulatović smatra da je pogrešno uverenje da je „na pad vrednosti njenih akcija uticala kazna od 14 milijardi dolara, kojom američko Ministarstvo pravde pokušava da stvori privid sprovođenja pravde zbog ekonomske katastrofe koja je svet zadesila 2008. godine“.
Uostalom, napominje naš sagovornik, i „Dojče banka“ i sve ostale finansijske institucije koje se sad suočavaju s kaznama za svoje poslovanje koje je izazvalo krizu 2008. godine, „na nedozvoljenim aktivnostima uoči krize zaradile su neuporedivo više novca“.
Osnovni problem i „Dojče banke“ i njenih američkih parnjaka, ističe Momir Bulatović, leži u samom sistemu koji je i doveo do krize 2008. godine, koji po njenom okončanju nije razrešen: „Bolest koja je zahvatila svetsku privredu počeli ste da lečite tako što ste umnožili uzročnike same bolesti. Svetski finansijski sistem je 2008. godine krahirao pred činjenicom da se u njemu nalazilo oko 50 biliona dolara finansijskih derivata koji zapravo nemaju nikakvu vrednost. Danas imamo 10 puta više ovih derivata, a sama ’Dojče banka‘ preko 40 biliona bezvrednih derivata, što je oko 14 puta više od ukupnog BDP-a Nemačke i više od dva puta veća vrednost od ukupnog BDP-a Evropske unije“.
U ovom problemu, napominje sagovornik „Sputnjika“, nije samo „Dojče banka“, već i vodeće američke banke. „Ti derivati, koji imaju knjigovodstvenu ali ne i realnu vrednost i guše realnu ekonomiju, predstavljaju uzročnik situacije u kojoj se danas nalazimo. To je kao da kancer lečite tako što ga metastazirate, očekujući da će on sam pronaći način da se izleči“.
ože li „Dojče banka“ da izazove novi ciklus krize, kao što je to pre 8 godina učinila američka banka „Leman braders“? Američke Federalne rezerve, centralna banka SAD, letos su saopštile da „Dojče banka“ nije prošla njihov test izdržljivosti u slučaju šoka poput onog iz 2008… „Rupa u bilansima i izloženost derivatima ’Dojče banke‘ danas su 20 puta veći nego što je to bio slučaj s bankom ’Leman braders‘ kada je otišla u stečaj“, upozorava Bulatović.
„Odlazak ’Leman bradersa‘ u stečaj bio je stvar političke odluke. Ako se sada odluči, zbog geopolitičkih razloga koji su u svemu ovome i te kako prisutni, da se napravi haos u Evropi, onda će se dosledno insistirati na tome da ’Dojče banka‘ nije dobra banka, ali važno je znati da nijedna od banaka koje su u tom sistemu, a naročito kada je reč o velikim bankama, nije ništa bolja u odnosu na ’Dojče banku‘“.
S druge strane, iako napominje kako dobro rešenje za „Dojče banku“ ne postoji — „na pogrešnom putu dobar izlaz ne postoji“ — Bulatović kaže da ne veruje nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i njenim izjavama da neće spasavati „Dojče banku“: „To je priča za jednokratnu političku upotrebu, jer, stručnjaci upozoravaju da bi nas propast ’Dojče banke‘ dovela na korak od katastrofe, a nijedan političar ne želi da napravi taj korak“.
„Potpuno sam siguran da će ’Dojče banka‘ biti spasena tako što će u nju biti upumpana određena količina novca kako bi se održali njeni bilansi… Američki investicioni sajtovi danas savetuju da se ne prodaju akcije DB-a, zato što su one dostigle svoj minimum i zato što se očekuje, potpuno izvesno, da će nemačka vlada i država na neki način stati iza nje, makar i samo obećanjem programa pomoći, koja će da umiri tržišta i onda će cene akcija da porastu“.
Kriza iz 2008. godine, čiji duh i danas preteći lebdi nad finansijskim svetom ali i nad svima nama, samo je zalečena primenom neortodoksnih mehanizama, poput kvantitativnog olakšavanja — kreiranja novca ni iz čega koji se upumpava u finansijski sistem u nadi da će proizvesti zdravu inflaciju i pospešiti realnu proizvodnju — i dugotrajne politike jako niskih, nultih, pa čak i negativnih kamatnih stopa. Kakav je efekat time postignut?
Momir Bulatović ističe da glavni cilj, povećanje inflacije na zacrtanih 2 odsto godišnje, nije ostvaren „već se umesto toga ide u deflaciju, što je jedno od najgorih zamislivih ekonomskih stanja“, a „najuočljiviji efekat primene ovih mera jeste da je vrednost akcija na berzama otišla u nebo, zato što su kreirane ogromne količine jeftinog novca, s niskim i negativnim kamatnim stopama koje su inače besmislica — kamatna stopa je prinos na određeni kapital, i ona mora da bude pozitivna“.
„Sa ovakvim sistemom negativnih kamatnih stopa mi smo, sa stanovišta ekonomske nauke, uplovili u područje koje je potpuno nepoznato, u kome ne mogu da se primenjuju postojeće metode upravljanja. Neke analize su pokazale da, koliko god da je novca Evropska centralna banka (ECB) upumpala u privredni sistem EU — oko 400 milijardi prošle godine — bilansi banaka i kreditiranje povećani su za svega 4 milijarde, dakle za samo 1 odsto, a sav ostali novac otišao je na račune bankarskog sektora u Americi, iz prostog razloga što u Americi i dalje postoji pozitivna kamatna stopa, mala, ali je pozitivna. Novac uvek ide tamo gde mu je najugodnije, a najugodnije mu je tamo gde će biti oplođen… Dakle, tok je takav da ECB upumpava jeftin novac koji završava u američkom bankarskom sektoru, stvarajući privid da tamo stvari stoje dobro iako zapravo čitava svetska privreda sve vreme tone“.
Dokaz za ovu ocenu nalazi se u brojkama i stopama rasta, koje su tokom tekućeg oporavka svetske ekonomije posle krize 2008. niže nego posle svih prethodnih kriza. „Ono što je za svet finansija karakteristično jeste pohlepa, koja nema granice“, ističe Momir Bulatović.
„Multinacionalne korporacije funkcionišu tako što proizvode tamo gde je najjeftinija radna snaga, prodaju tamo gde je najveća kupovna moć, a imaju sedište tamo gde se ne plaća porez. Time se enormno bogati mali procenat onih koji su na samom vrhu, ali nejednakost istovremeno raste. I dok god imate sistem koji proizvodi toliku nejednakost, imaćete i nestabilnost tog sistema“.
Znači li to da je novi krah svetske ekonomije izvestan? Hoće li nam se, osam godina kasnije, kriza ponoviti? Momir Bulatović iznosi unekoliko drugačije viđenje situacije: „Kriza iz 2008. godine zapravo sve vreme traje. Ona je samo ublažena, ali ništa se nije uradilo da se njeni uzroci izleče. Ovo je metastaza finansijalizacije, koja predstavlja bolest globalne ekonomije u kojoj se samo zahvaljujući finansijskim transakcijama, umesto realnom proizvodnjom, stiču enormno veliki profiti“.
„I finansijalizacija, kao bolest, mora biti prekinuta. Bez toga nema izlaska iz krize, ona će biti samo produbljivana, povećavajući masu bednih i razočaranih ljudi, stvarajući sve uži krug ljudi koji su sve bogatiji, a time će se nejednakosti i suprotnosti u društvu povećavati“.
