U oštroj konkurenciji između 376 kandidata (148 organizacija i 228 pojedinaca), među kojima su bili i Angela Merkel, Edvard Snouden, papa Franja, sirijski Beli šlemovi i stanovnici grčkih ostrva koji su pomagali izbeglicama, norveški Nobelov komitet odlučio je da ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za mir bude kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos.
Santos je, prema saopštenju Komiteta, nagradu zaslužio „zbog njegovih odlučnih napora da privede kraju pedesetogodišnji građanski rat u Kolumbiji“, najduži građanski rat na svetu sa 260.000 poginulih i preko šest miliona raseljenih.
Predsednik Santos je 26. septembra ove godine sklopio sporazum sa vođom gerilaca iz pokreta FARK-a Rodrigom Londonjom, poznatim kao Timošenko, o „dugoročnom miru“. Međutim, građani Kolumbije su na referendumu održanom 2. oktobra tesnom većinom odbili da prihvate taj sporazum.
Tako je Nobelova nagrada za mir još jednom dodeljena kao avans za budućnost.
Dobar dečko iz bogate porodice
Životni put Huana Manuela Santosa tipičan je put momka iz moćne latinoameričke porodice. Porodica Santos jedna je od najmoćnijih porodica u Kolumbiji. Njegov deda Eduardo bio je predsednik Kolumbije od 1938. do 1942, a bliski rođak Enrike Santos Kastiljo bio je potpredsednik države od 2002. do 2010. godine. Obrazovao se u SAD i Velikoj Britaniji.
U politiku se uključio kao postdiplomac u Londonu, kada je postao direktor kolumbijske delegacije u Svetskoj organizaciji za proizvodnju kafe. Karijeru je kasnije nastavio kao direktor porodičnog lista „El tiempo“, ministar spoljne trgovine i ministar finansija, a 2006. postao je ministar odbrane Kolumbije.
Santosov uspon ka predsedničkoj fotelji direktno je povezan za njegovog prethodnika na tom mestu Alvara Uribea. Kada je Uribe 2006. godine osvojio drugi četvorogodišnji mandat, uz obećanje da će još jače nastaviti da se bori protiv gerilaca FARK-a, ključnu poziciju ministra odbrane dodelio je Santosu, koji je četiri godine ranije presudno uticao da Uribe od relativno nepoznatog kandidata postane pobednik na izborima.
Jastreb
Santos je ubrzo po imenovanju stekao ime energičnog i odlučnog borca protiv gerile. Pokrenuo je niz vojnih operacija koje su oslabile snagu FARK-a. U jednoj od njih, posle šestogodišnjeg zatočeništva, oslobođena je kolumbijska političarka Ingrid Betankur.
Međutim, te iste 2008. godine, Santos je pokrenuo kontroverznu vojnu operaciju bombardovanja logora FARK-a u susednom Ekvadoru, koje je za rezultat imalo ubistvo jednog od vođa gerilaca Raula Rejesa.
To bombardovanje izazvalo je diplomatski skandal, s obzirom da je operacija izvedena brz obaveštavanja Ekvadora, koji je tvrdio da je Kolumbija tim činom povredila njegov suverenitet.
Otprilike u isto vreme, pojavili su dokazi da kolumbijska vojska ubija civile, predstavljajući ih kao pobunjenike kako bi povećala „stopu ubijenih“. Taj skandal smatra se kao najmračnija epizoda Uribeovog predsedničkog mandata.
Međutim, Santosova popularnost stalno raste i on 2009. godine podnosi ostavku na mesto ministra odbrane kako bi naredne godine mogao da se kandiduje za predsednika. Na predsedničkim izborima pobeđuje sa jednim od najboljih rezultata u istoriji Kolumbije.
Kampanju je vodio na platformi „demokratske bezbednosti“, oslanjajući se na Uribeov politički program, međutim, već na početku mandata iznenadio je javnost raskidajući sa politikom svog prethodnika. Normalizovao je odnose sa susednom Venecuelom i pokrenuo sudske procese protiv članova prethodne Vlade zbog zloupotreba.
Golub mira
Santos je napravio još jedan radikalan zaokret u odnosu na svog prethodnika — 2012. godine potvrdio je glasine da se sa predstavnicima FARK-a na Kubi vode tajni pregovori o mirovnom sporazumu. Kao rezultat zaokreta u politici, Uribe i Santos se udaljuju jedan od drugog i Uribe postaje Santosov protivkandidat na izborima 2014. godine.
Pobedivši tesnom većinom, Santos osvaja drugi predsednički mandat uz obećanje da će postići mirovni sporazum sa FARK-om. Krajem septembra ove godine, posle skoro četiri godine javnih i dve godine tajnih pregovora, objavio je da je sporazum o „dugoročnom miru“ sa gerilcima postignut.
Sporazum je trebalo da stupi na snagu pošto ga građani Kolumbije odobre na referendumu, međutim, sporazum je odbijen tesnom većinom. Sada se čeka na novi Santosov potez, jer je odbijanjem sporazuma u pitanje doveden, ne samo mirovni proces, već i Santosovo političko nasleđe.