Bez obzira da li je opisujući ego ruskog predsednika srpski ambasador u Americi Đerđ Matković upotrebio reč „veliki“ ili „ogroman“, on je napravio diplomatski gaf, smatra izvor Sputnjika iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije koji je želeo da ostane anoniman.
Naš izvor nije siguran da je Matković ispravno citiran i ne veruje da je istina bilo šta od onoga što je veb portal „Čikago marun“ naveo da je Matković rekao o Vladimiru Putinu.
Izvor to smatra zato što Matković važi za iskusnog diplomatu od renomea, koji je u diplomatskoj službi prošao sve stepenice, od atašea pripravnika do ambasadora, a u međuvremenu je bio i glavni diplomatski savetnik srpskog premijera Aleksandra Vučića.
„Matković je već nekoliko puta službovao u inostranstvu i poznata su mu pravila službe. Nikada ne bi rekao tako nešto da zna da se u okruženju nalaze novinari. Ako je i rekao, verovatno je ’navučen na tanak led‘. Međutim, čudi me da diplomata takvog iskustva može da bude tek tako navučen“, kaže naš izvor.
Koga predstavljaju srpski ambasadori
Neumesno je da šef diplomatske misije iznosi sud o šefu države treće države, glasi pravilo diplomatije. Uopšte, izjašnjavanje i iznošenje sudova o državnicima i zemljama čiji predstavnici nisu prisutni tokom neformalnih razgovora među diplomatama nije umesno.
„Na primer, nikada ne smete da se negativno izjašnjavate o Palestincima pred predstavnicima Izraela. Još se na Diplomatskoj akademiji uči da se tako stiču jeftini poeni koji samo služe u trenutne svrhe, da su neiskreni, ako ste u sukobu neutralni“, kaže izvor Sputnjika.
Stavovi koje Matković jeste ili nije izneo tokom debate na Institutu za politiku Univerziteta u Čikagu pokrenuli su lavinu koju je pokušao da zaustavi ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, izjavom da Matkovićeva izjava ne izražava zvaničan stav Srbije,.
Međutim, u tom slučaju postavlja se pitanje koga ambasador Matković predstavlja i čije stavove iznosi u Americi? Čije interese štiti i hoće li snositi posledice zbog nepromišljenih izjava?
Vraćanje diplomata iz inostranstva zbog gafova nije uobičajeno u srpskoj diplomatiji, mogu se nabrojati na prste. Poslednji slučaj kada je neki srpski diplomata vraćen, bio je slučaj ambasadora Duška Lopandića, koji je iz Brisela vraćen zbog greške koja je neuporedivo lakša od one koju je napravio Matković.
Razlog za opoziv Duška Lopandića bio je propust — neobaveštavanje Ministarstva spoljnjih poslova o namerama hrvatskih evroposlanika da u Evropskom parlamentu organizuju izložbu o Alojziju Stepincu.
Lopandić je smenjen brzinom svetlosti, a na njegovo mesto imenovana je dotadašnja srpska ambasadorka u Rimu Ana Hrustanović.
Uobičajena procedura u sličnim slučajevima podrazumeva da diplomata u slučaju propusta bude upozoren, pozvan na konsultacije, da se odvaga težina propusta ili da se zatraži da se šire izjasni o okolnostima spornog pitanja. U Lopandićevom slučaju, ta procedura nije poštovana.
Kaubojske čizme i pečeno prase
U srpskoj diplomatiji veće iznenađenje predstavlja kada ambasador zbog gafa ili postupka snosi posledice, nego kada ih ne snosi. Lista gafova šefova srpskih diplomatskih predstavništava je toliko dugačka da se svi ne mogu pobrojati na jednom mestu, a neki od njih ušli su i u legendu.
Jedna od njih kaže da je Danilo Ž. Marković, ambasador tadašnje SRJ u Moskvi, kada je iz Beograda zatraženo da dâ ocenu o političkoj situaciji u Rusiji, u telefonsku slušalicu koju je držao domar viknuo: „Čekaj, tek sam ispekao prase, ne gori pod nogama, to ćemo posle“.
Milan St. Protić vraćen je, doduše, sa službe u Vašingtonu, ali ne zato što je kolege diplomate dočekivao u bermudama i nosio kaubojske čizme na zvaničnim prijemima, već zato što je izjavio da neće da prima uputstva od tadašnjeg šefa države Vojislava Koštunice.
Pisac Svetislav Basara, koji je posle 5. oktobra imenovan za ambasadora na Kipru, izjavio je svojevremeno da mu je ambasadorsko mesto omogućilo da „u miru, bez naprezanja i obaveza napiše knjigu“.
Milivoje Glišić, čuveni novinar i postpetooktobarski ambasador u Australiji, boem u duši, voleo je da luta po kafanama Kanbere, glavnog grada Australije, kao da se i dalje nalazi u beogradskom „bermudskom trouglu“, tako da saradnici nisu mogli da ga nađu ni po nekoliko dana.
Poseban „talenat“ za imenovanje ambasadora pokazivao je bivši ministar spoljnih poslova Vuk Drašković, i sam poznat po nekoliko diplomatskih gafova. Drašković je bio izdašan kada su u pitanju bile podele ambasadorskih mesta prijateljima i stranačkim kolegama.
Tako je tadašnja potpredsednica SPO Gordana Aničić imenovana za ambasadorku u Siriji sa obrazloženjem da ima dobre kontakte na Bliskom istoku, a zapravo joj se ćerka udala za šefa dopisnika Si–En–Ena u tom regionu. Za ambasadora u Budimpešti Drašković je imenovao pesnika Predraga Čudića, koji je u (ne)radu sledio primer Basare i Glišića.
Draškovićev izbor za ambasadora u Turskoj bio je Slobodan Vukčević, sin visokog funkcionera SPO-a, koji nije dobio agreman, jer je Turska smatrala da je slanje golobradog mladića bez diplomatskog iskustva za ambasadora neozbiljan potez srpske diplomatije.
Sa svoje strane, Drašković je voleo da svojim sagovornicima, u većini slučajeva ministrima spoljnih poslova stranih država, bukvalno prevodi tekstove srpskih pesama (tako je austrijska ministarka spoljnih poslova imala prilike da čuje kako zvuči bukvalan prevod na engleski pesme „Dunave, Dunave“), zahtevao je da ga diplomate oslovljavaju samo po imenu, a na večeru sa bugarskim šefom diplomatije u Dimitrovgradu pozvao je čoveka koga je sreo na ulici, člana SPO-a iz tog pograničnog mesta.
Niko od navedenih nikada nije pozvan na odgovornost zbog rada ili nerada, gafova ili žovijalnog ponašanja neprimerenog za šefa diplomatske misije ili diplomatu nižeg ranga.
Međutim, srpske diplomate ne pozivaju se na odgovornost ni kada neki njihovi potezi imaju teške posledice. Tako srpski ambasador u Libiji Oliver Potežica nije pozvan na odgovornost, iako je javnost to zahtevala, posle otmice i smrti dvoje službenika srpske ambasade u Tripoliju. Ako je istrage i bilo, o rezultatima javnost nije obaveštena.
Istrage su, doduše, pokrenute u slučajevima izdavanja viza po višim cenama od propisanih u Konzulatu Srbije u Šangaju i u slučaju sa malverzacijama sa gorivom u Ambasadi Srbije u Atini.
Ali šta da se radi sa gafovima, neaktivnošću i javašlukom ambasadora, čiji postupci vuku mnogo teže (političke) posledice? Da li je u tim slučajevima dovoljna kratka izjava ministra spoljnih poslova da ponašanje ambasadora ne izražava zvanične stavove Srbije?
Naravno da nije. Potrebno je mnogo, mnogo više. Pitanje je samo ima li u Srbiji dovoljno političke volje da se u diplomatska predstavništva uvede red, da se poštuju pravila i da diplomatska služba više ne bude shvaćena kao nagrada ili sinekura.
