Andrijaka je imao skoro 1000 samostalnih izložbi širom sveta, od Japana i Kine, do Švajcarske i Nemačke, a njegove slike krase zidove poznatih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. U Beogradu je na izložbi u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, koju je u prisustvu ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Čepurina otvorio ministar u Vladi Moskve Sergej Čerjomin, ovaj vrsni akvarelista predstavio oko 250 radova, sopstvenih i učenika njegove škole.
Izložbu je posetio i premijer Aleksandar Vučić, a kako Sputnjik saznaje od umetnika, premijeru se najviše dopala slika „Kadaševski kej“.
Kako objašnjava, škola je formirana kao jedinstvena školska ustanova u kojoj je razrađena metodika koja u osnovi ima lični primer pedagoga. Učenici školovanje mogu nastaviti na umetničkoj akademiji „Surikov“, na kojoj se takođe neguje nov pristup visokoškolskom umetničkom obrazovanju, gde nema uske specijalizacije nego student dobija široko profesionalno i raznoliko obrazovanje. Kaže, iako je akvarel teška tehnika, svaki čovek može se naučiti da njome ovlada zahvaljujući metodici obuke. Sistem je zasnovan na tome da se umeće prenosi iz ruku u ruke na ličnom primeru, odnosno, reč je o odnosu majstora i učenika, nečemu sličnom onome što je postojalo u staro vreme, kad je umetnik uzimao kalfe, navodi Andrijaka.
Videla sam na vašim slikama crkve, Spaso-Andronjevski manastir, Vologdu, Veliki Novgorod. Koliko je za umetnika važno da se oslanja na tradiciju?
— Bez tradicije nema ničeg, jer tradicija su pre svega moji roditelji, bližnji, to su moji koreni. Ako ih odsečem, a danas je veoma moderno reći da nisi tradicionalan u dizajnu, arhitekturi, kulturi u celini — ako nema tradicije, onda mi naprosto ne postojimo. Ne možemo da postojimo van tradicije, jednostavno ćemo nestati, jer pod nama neće biti ničega — ni sadašnjosti, ni prošlosti, ni budućnosti.
Da li vam je poznata srpska umetnost?
— Imali smo vrlo malo vremena da se upoznamo sa umetnošću i kulturom Srbije. Naravno, znamo i volimo srpski narod i znamo da je stara Vizantija osnova koja je hranila i rusku kulturu i čitav Istok. To je izuzetno velika kultura, ali kako je u jednom trenutku nestala tokom 600 godina, što je svakako bilo veoma tužno, štafetu je preuzela Rusija.
Kako podstaći saradnju u sferi kulture i umetnosti među našim bratskim narodima?
— Treba što više komunicirati, što više pokazivati, što više se sastajati, vršiti razmenu onih koji se neposredno bave kulturom i koji su njeni nosioci jer u suštini o nama ovde malo znaju i mi malo znamo.
Vaš diplomski rad nosi naziv „Kulikovo polje. Večno sećanje“. Znate da i mi imamo nešto slično, Boj na Kosovu. Koliko je važno da se ne zaboravljaju ti ključni trenuci u našoj istoriji?
— To je tradicija bez koje ne može biti života. Kako mogu da ne pamtim oca, majku. To dragoceno sećanje ne može se ničim zameniti. Kako da ih izdam — jer ja bih ih izdao kada bih ih danas zaboravio. A mi smo dužni da to sećanje prenesemo svojoj deci, našoj budućnosti. Bez toga se ne može. To što se sada bavimo tradicionalnom umetnošću predstavlja i veliko pitanje vaspitavanja, kao i budućnosti naše kulture, da se to nastavi jer ljudi tada shvataju šta je to Rusija, šta je to zemlja u kojoj su se rodili i žive, baš kao što i Srbi koji su se ovde rodili i odrasli treba da znaju svoju istoriju i kulturu, svoju prošlost. A ta prošlost je zaista bila veličanstvena.
Imali ste izložbe praktično u celom svetu. Da li vam kao umetniku smeta antiruska histerija?
— Ja sam umetnik, i kad god počne razgovor o politici trudim se da ne učestvujem u tome. To su stvari meni daleke. Ali nema sumnje da me vređa kad nas doživljavaju kao nekakve primitivne Papuance i što je još važnije, od nas sve vreme žele da naprave da budemo isti kao oni. Mi to ne smemo dozvoliti jer imamo svoj mentalitet, kulturu, tradiciju, samobitnost. I toga treba da se držimo i da nipošto ne krenemo tim putem jer ako odemo postaćemo bezlični, internacionalni i apsolutno nećemo imati nikakvu kulturu, niti išta od onoga čime se danas ponosimo.
Zašto ste izabrali upravo akvarel kao tehniku?
— To je ljubav. A u ljubavi se nikad ne može reći zašto voliš — ako to možeš da objasniš, onda to nije ljubav, a ako voliš, onda ne možeš da objasniš. Mnogo sam analizirao i mislio zašto, ali nisam nalazio nikakav racionalni odgovor. Naprotiv, svi su bili protiv toga, moji pedagozi, profesori, izlagači u početku moje karijere. Sve je bilo protiv toga da se bavim upravo tom tehnikom, a ja se ipak bavim.
Imate slikarsku školu. Ako bi vam predložili da otvorite neku sličnu školu u Srbiji, da li biste pristali?
— To bi se moglo uraditi jer ja imam ne samo školu nego i akademiju, ogromnu visokoškolsku ustanovu kao nastavak škole. I tamo imamo studentski dom, sve mogućnosti, kurs za povećanje kvalifikacija. Nismo protiv toga, ali potrebno je da rukovodstvo zemlje, grada, razume da im je to potrebno jer je rad na pripremi kadrova veoma ozbiljan.
