Do sredine osamdesetih godina prošlog veka broj zavisnika od narkotika u SSSR-u je bio prilično mali. Kasnije, tokom „Perestrojke“, u periodu od 1984. godine do 1990. godine, broj narkomana, registrovanih od strane Ministarstva zdravlja, bukvalno se udvostručio. Tada se uglavnom drogirala omladina koja je tako želela da oponaša svoje vršnjake i trendove koji su tada dolazili sa Zapada.
Tokom više od 10 godina koliko je NATO prisutan u Avganistanu, Rusija je, kao tranzitna država, postala „kolateralna šteta“ i veliki konzument avganistanskog heroina. To je jedan od ključnih faktora smrtnosti među mladima, što je jedan od razloga zašto se u Rusiji posvećuje velika pažnja borbi protiv narkomanije.
Odlučni koraci u borbi protiv narkomanije
Borba protiv narkomanije, ali i šverca opojnih sredstava, preventiva upotrebe narkotika i rehabilitacija su zadaci koji se sprovode na državnom nivou u Rusiji, zbog nezavidne statistike koja se danas beleži.
Od vremena SSSR-a do danas, broj zavisnika se povećao 20 puta. Danas o zavisnicima brinu ne samo lekari narkolozi, već i mnogi drugi specijalisti poput psihologa, sociologa, psihoterapeuta.
Narkolog Igor Nikiforov, doktor medicinskih nauka, šef katedre za narkologiju i psihoterapiju Instituta za dodatno obrazovanje u okviru Federalne medicinsko-biološke agencije Rusije, kaže da bez obzira koja se konkretno terapija u lečenju narkomanije primenjuje, uvek se svodi praktično na isti postupak.
„Dakle, zavisnik dolazi u stacionar, bilo državni, bilo privatni, i započinje lečenje. Na početku lečenja narkoman prima lekove za detoksikaciju organizma. Nakon što zavisnik prevaziđe apstinentski sindrom, lečenje se nastavlja upotrebom medikamenata pomoću kojih se postiže prevazilaženje postapstinentskog sindroma. U tu svrhu koriste se, na primer, antidepresivi, lekovi za smirenje, lekovi koji pomažu opštem jačanju organizma, vitamini“, objašnjava on.
Nikiforov dodaje da nakon što zavisnik prevaziđe i postapstinentski sindrom, u okviru stacionara se dalje sprovode medikamentozne terapije, uz radnu terapiju.
Kako kaže, u stacionaru se obično ostaje 20-ak dana, a potom se lečenje nastavlja u rehabilitacionom centru.
u Rusiji, prema njegovim rečima, postoje rehabilitacioni centri koji su pod patronatom Ruske pravoslavne crkve, ali i oni koji kojima rukovode muslimanske organizacije.
Kodiranje kao revolucionarna metoda?
Danas se u Rusiji razvija i veliki broj alternativnih metoda lečenja. Ne može da se tvrdi da te metode univerzalno pomažu svima, ali mnogi zavisnici ipak priznaju da su im stručne i posebno osmišljene masaže, kao i akupunktura veoma pomogle.
Pre nekoliko decenija u SSSR-u je lekar-narkolog Aleksandar Dovženko učinio gotovo nemoguće: osmislio je metodu „kodiranje“, brzo psihoterapeutsko lečenje obolelih od raznih vidova bolesti zavisnosti, alkoholizma, pušenja i narkomanije. Efikasnost kodiranja po metodi narkologa Dovženka je bila uspešna u 93 odsto slučajeva što su dokazala klinička ispitivanja. Kodiranje se bazira na delovanju posebnih supstanci, koje same po sebi nemaju toksično dejstvo na organizam, ukoliko pacijent ne nastavi sa svojim štetnim navikama.
Primenom psiho-farmakološke terapije kodiranja deluje se na psihu pacijenta, ali i na biohemijske procese u organizmu, jer se prilikom kodiranja ubrizgavaju supstance koje imaju zadatak da blokiraju potrebu za unošenjem narkotika ili da neutrališu zadovoljstvo koje narkoman oseća pri konzumaciji droge.
Doktor Nikiforov za Sputnjik objašnjava suštinu te metode:
„U osnovi metode kodiranja leži upravo psihoterapija odnosno reč lekara, način na koji on može da ubedi pacijenta. Ipak, ovo se „ubeđivanje“ vrši uz lekove, pacijentu se ubrizgava koktel određenih supstanci, za koje lekari tvrde da će smanjiti želju za ponovnim uzimanjem narkotika.“
Sa druge strane, kako kaže, lekar naglašava pacijentu da će ako „ne daj Bože“ opet počne da koristi drogu, posledice biti bolne i vrlo ozbiljne po zdravlje, ali i život.
Dakle, ako pacijent ne uspe u nameri da se izleči i posle kodiranja nastavi sa drogiranjem, preparati primenjeni za kodiranje se aktiviraju. Tada dolazi do usporavanja procesa neutralizacije štetnih efekata narkotičkih toksina u organizmu. Nivo toksina ponovo raste i to izaziva trovanje pacijenta sa brojnim bolnim propratnim efektima.
Ipak, naš sagovornik dodaje i da za pacijente koji se leče od narkomanije ta metoda nije toliko efikasna, kao kod lečenja alkoholizma, gde je zaista pokazala odlične rezultate.
Najvažnija je, i dalje, jaka želja zavisnika da se reši svoje pogubne bolesti. Samo u tom slučaju, takav pristup i primena te metode može biti efikasna.
Postoje određeni terapeuti koji tvrde da samo putem razgovora odnosno određenih vidova psihoterapije mogu pomoći svojim pacijentima da se reše te strašne bolesti. Ipak, naš sagovornik, doktor Nikiforov veoma je skeptičan:
„Lečenje pacijenata–narkomana uz upotrebu samo različitih vidova psihoterapije, a u tom smislu samo putem razgovora, po pravilu ne donosi rezultate, jer se ovde radi o zavisnosti od hemijskih supstanci. Bez upotrebe konkretnih lekova, odnosno ’protivotrova‘, lečenje ne može biti uspešno.“
Prinudno lečenje, da ili ne?
Pre par godina izbio je skandal kada se saznalo da je u okolini Jekaterinburga u jednoj privatnoj kući iza debelih metalnih vrata zapravo bio religiozni centar za prinudno lečenje od narkomanije. Iza rešetaka na prozorima te kuće bili su smešteni nevoljnici, koje su prethodno bukvalno kidnapovali radnici tog centra i oduzimali im dokumenta, pa ih držali zatočene „radi njihovog dobra“.
Uz pomoć religiozne literature i različitih predavanja radnici centra su pokušavali da izleče narkomane.
Taj religiozni centar je raspušten, a ceo slučaj je bio predat istražnim organima, ali i FSB-u, pošto se ispostavilo da zavisnicima u tom centru nisu ukazivali terapiju neophodnim lekovima, kako to predviđaju standardi Ministarstva zdravlja RF, pa je tako jedna nesrećna žena i umrla.
U Rusiji nije postojao zakon koji bi regulisao prinudno lečenje narkomana. Međutim, 2013. godine su unete određene izmene u Krivični zakon, kao i Zakon o krivičnom postupku. Upravo te izmene daju pravo sudiji da na prinudnu terapiju i rehabilitaciju pošalje one narkomane koji su narušili zakon. Naš sagovornik kaže da gaji velike sumnje u efikasnost prinudnog lečenja i dodaje:
„Ako čovek ne želi da se ’rastane‘ od zavisnosti, tu pomoći nema. Sve dok traje prinudno lečenje, on će se možda i uzdržavati od uzimanja narkotika, ali čim se lečenje uz prinudu završi, pacijent će se svakako vratiti svom pogubnom zadovoljstvu. Zato ne verujem u efikasnost takvog vida lečenja.“
Pravnici i lekari ipak naglašavaju da se pod prinudnim lečenjem podrazumevaju samo oni slučajevi kada zavisnik nema nikakvog izbora, već se upućuje u nadležnu ustanovu na odvikavanje. Izmene u ruskom zakonodavstvu ipak ostavljaju narkomanu izbor ili da odsluži predviđenu kaznu ili da ode na terapiju, odnosno odvikavanje. Drugim rečima, ako je narkoman obavezan da se leči, ali odbija ili tajno primenjuje zabranjene supstance, lečenje se onda propisuje putem suda. Tek tada se može smatrati da sprovodi prinudno lečenje.
Pomaže li terapija lekovitim biljem?
U današnje vreme razvoja civilizacije i opšteg naučno tehnološkog progresa, narodni recepti su dobili sekundarni značaj, ali se ipak koriste i popularni su, s obzirom na efikasnost i pristupačnost. Naravno, narodni recepti i alternativne metode ne nanose štetu organizmu, za razliku od hemijskih supstanci.
Imajući u vidu da standardno lečenje na klinikama ne daje uvek zadovoljavajuće rezultate, mnogi se pitaju da li je lečenje narkomanije moguće narodnim sredstvima. Ovde se mora maksimalno ozbiljno i odgovorno pristupiti i sagledati stanje zavisnika. Ako narkoman nije koristio teške droge i ako su epizode uzimanja bile sporadične, a što je najvažnije, ukoliko sam zavisnik zaista želi da se izleči, onda su prirodna sredstva moguće rešenje tog problema.
Postoji mnogo biljaka koje pomažu zavisniku da se oslobodi želje za drogom, a to su najpre kantarion, nana, korijander, kora hrasta, šipak i hajdučka trava. Biljka zlatica, zdravac, listovi male mlečike, ali i hmelj pomažu kod čišćenja krvi od štetnih otrova. Od svih navedenih biljki trebalo bi praviti čaj i zatim unositi tečnost u sebe.
Kako bi se ojačao imunitet, koji je kod narkomana obično značajno narušen, mogu se koristiti majčina dušica, kantarion, žalfija, kamilica i kokotac.
