Međutim, sada kazne neće biti tako drastične i surove kao u sovjetsko doba, ali će, ukoliko nacrt zakona bude usvojen, to biti udarac po džepu dokoličara, što opet ume da zaboli.
Ministarstvo rada Rusije već sprema nacrt zakona o „oporezivanju“ radno sposobnih građana, koji zvanično nigde nisu zaposleni. Političari se u velikoj meri oslanjaju na iskustvo Belorusije, gde nezaposleni građani moraju da uplate u budžet po 260 dolara godišnje.
Kao ključni argument u korist uvođenja takvog zakona, koji su mediji nazvali „porez na besposličarstvo“, inicijatori navode to što nezaposleni ne plaćaju nikakve poreze niti osiguranja, ali koriste sve socijalne pogodnosti. Recimo, medicinska pomoć je besplatna za sve građane zemlje, bez razlike, i to je Ustavom zagarantovano.
Ideja je da nezaposleni sada počnu da plaćaju obavezno medicinsko osiguranje.
Protivnici te inicijative se žale da bi ta mera bila direktno kršenje ljudskih prava. Po Ustavu RF, zapošljavanje je lična stvar, tj. pravo svakog građanina, a ne njegova obaveza.
Zbog toga se danas u Rusiji mnogi odlučuju da žive na grbači roditelja ili od izdavanja stanova, a ne od svog rada.
Međutim, uprkos globalnoj ekonomskoj krizi, koja je uzdrmala tržište rada čak i u najbogatijim evropskim zemljama, u Rusiji posla ima. Slobodno se može reći da ovde ne radi samo onaj ko to neće.
U Rusiji ima oko 77, 5 miliona radno sposobnih, što je više od polovine stanovništva (53 odsto). Prema zvaničnim podacima, na birou rada nalazi se manje od 882.000 nezaposlenih, a broj slobodnih radnih mesta, prijavljenih od strane poslodavaca, iznosi 1,4 miliona.
„Situacija sa nezaposlenošću u Rusiji je stabilna, ona ne prelazi milion ljudi već dugo vremena“, izjavila je ruska vicepremijerka Olga Golodec, navodeći istovremeno da na godišnjem nivou na tržištu rada postoji „obrt“ od oko 4 miliona ljudi — to su oni koji napuštaju posao, ali odmah i pronalaze novi.
Mnogi eksperti podržavaju ideju o uvođenju „poreza na besposličarstvo“, jer bi to donelo bolju kontrolu tržišta rada i dodatno popunilo državnu kasu.
Osim toga, cilj te inicijative je i borba protiv sive ekonomije, s obzirom na to da prema različitim procenama ima više od 20 miliona ljudi koji koji rade „na crno“, izbegavajući na taj način obaveze prema državi.
Nove mere će, predviđaju stručnjaci, naterati građane da se registruju na tržištu rada.
Mnogi eksperti, pa i ruski zvaničnici iz tog resora, smatraju da će taj nacrt zakona biti pravedan, jer sada nezaposlenima zdravstveno osiguranje faktički plaćaju poreski obveznici. Oni su uvereni da će nacrt zakona biti usvojen.
Sa druge strane, neki eksperti ukazuju na to da ostaje nejasno ko će plaćati te poreze — ako osoba ne radi, ona nema ni prihode. Ali, stručnjaci računaju na to da je država smislila neki drugi način da reši taj problem — ili će država na neki način podržati nezaposlene ili će procedura uplate poreza biti drugačije regulisana.
U svakom slučaju, u Vladi Rusije su ranije potvrdili da je nacrt zakona u pripremi i da će nezaposleni u skladu sa njim biti u obavezi da plaćaju korišćenje „socijalne infrastrukture“.
Prema nekim najavama, na udaru novog zakona neće se naći maloletnici, žene sa decom do 14 godina, invalidi i sveštenici.
Istraživanja pokazuju da skoro polovina Rusa, njih 45 odsto njih, podržava uvođenje „poreza na besposličarstvo“. Još 21 odsto ispitanika „besposličarima“ naziva sve nezaposlene, dok 8 odsto njih smatra da su besposličari oni koji žive na tuđoj grbači.
Mišljenja Rusa su podeljena kada je reč o kaznama: 45 odsto njih smatra da bi trebalo da bude kažnjen svako ko više od 6 meseci godišnje ne radi, a da bi „dokoličar“ trebalo da dobije kaznu od godinu dana teškog rada. Oko 47 odsto Rusa sa tim se ne slaže.
Zanimljivo je da ideju „poreza na besposličarstvo“ uglavnom podržavaju penzioneri i komunisti, dok se tome protive mladi, žitelji veliki gradova i građani sa velikim primanjima.
Kako je to bilo u sovjetsko doba
Kazna za „parazitski način života“ uvedena je još početkom šezdesetih, u sovjetsko doba, a zvanično je ukinuta tek 1991. godine posle usvajanja Zakona o zapošljavanju.
Iako je posle Oktobarske revolucije 1917. godine besposličarstvo najoštrije osuđivano na ideološkom nivou, kažnjavanje za „parazitski način života“ počelo je tek u doba Hruščova.
Šezdesetih godina u sovjetskoj propagandi strani termin „parazitski način života“ potisnuo je ruski izraz „tunejadstvo“, koji se može prevesti kao „život na tuđ račun, tuđi rad, parazitiranje, nerad“.
Krivično su odgovarali svi oni koji „svojim radom nisu doprinosili društvu“ četiri meseca godišnje. Na udaru zakona našli su se prosjaci, alkoholičari, skitnice, gatare, razni mešetari i žene sumnjivog morala, oni koji rade „na crno“, ali i univerzitetski profesori, publicisti, pisci, glumci, disidenti…
Rada su bile oslobođene samo domaćice, koje imaju decu, dok su neudate žene i žene bez potomstva za nerad morale krivično da odgovaraju.
Ta mera je bila na snazi četiri godine, mada je zvanično ukinuta decenijama kasnije. Za to vreme je registrovano skoro pola miliona besposličara, a njih 37.000 je bilo poslato na prinudni rad u udaljene regione.
Za besposličarstvo je sumnjičen i poznati pesnik i pisac Vladimir Vojnovič, ali on nikada nije osuđen, a univerzitetskom profesoru Aleksandru Zinovjevu je, navodno, ponuđeno da bira između zatvora i proterivanja iz zemlje.
Izabrao je ovo drugo.
