Niđe ništa.
Ovako bi — da nije Srbije poslednju deceniju i po, i Rusije poslednjih nekoliko godina — izgledao odgovor na pitanje šta ukalupljene birokrate, morsko-brdska oligarhija, predstavnici medija bez jezika, privrednici bez privrede, kratkovidi intelektualci i svi ostali oko i uz glavaša Mila Đukanovića mogu da ponude građanima Crne Gore.
Guslanje u prazno
Znaju to, veoma dobro, i svi pobrojani. Zato građanima malo-malo pa prodaju strah. Radnja koja traje u kontinuitetu je paljenje sirena zbog velikosrpske hegemonije koja, eto, samo što nije, a oni „dok Srbi nadiru“ decenijama ne miču iz fotelja. Pošto i u tako malobrojnoj državi kakva je Crna Gora jedna te ista priča ne može večno da maže oči narodu, a pogotovu zbog spleta geopolitičkih okolnosti, od birača otuđeni vlastodršci prodaju strah i od Rusije.
Da je politika čovek, a u Crnoj Gori je to činjenica gotovo četvrt veka, i da medijske vesti nisu kao u Severnoj Koreji bilo bi sigurno naslova: „Ništa čoek“.
Međutim, učaureni eksperiment od institucija je nepromenjen, a i bliže se izbori za koje Đukanović tvrdi da su presudni i da govore o tome da li će državu vratiti deset godina u prošlost ili će ići u budućnost — onda u dnevniku „Pobjeda“ osvanu „pobjedonosne“ poruke kako je „pritisak Rusije na Crnu Goru ušao u brutalniju fazu“. ′Ajde, ima li živih.
Milo i njegova mašinerija kao da zaboravljaju da je pre deset godina Rusija bila uz Crnu Goru i da se nije mešala u odluku o nezavisnosti od Srbije. Ili je strah od gubitka vlasti (a možda i slobode) naterao režimsku kamarilu da alarmiraju sve jer su osetili da će možda svaki glas biti važan.
Logoreična fikcija gde joj mesto nije
Zato iz pera književnika Milorada Popovića obznanjuju kako je „repertoar ruske imperijalne politike prema Crnoj Gori veoma razuđen: otvorenu finansijsku, diplomatsku, propagandnu, navodno i obaveštajnu podršku dobijaju antizapadne, panslavističke i velikosrpske stranke, Srpska pravoslavna crkva, antinatovske nevladine organizacije i mediji, ali i takozvani nezavisni listovi i televizije sa pronatovskom retorikom i američkim kapitalom, te uticajne NVO koje imaju milionske grantove od institucija EU i Amerike“.
Nadamo se da ste uspeli da pročitate ovu silu od nabrajanja. Književnici vole slova, pa ih zato gospodin Popović ne štedi jer osim Aca i Mila Đukanovića pobroja da Rusija finansira sve u Crnoj Gori.
Ali, ne lezi vraže, izgleda da su Rusi — pošto situacija na terenu ostaje nepromenjena i posle „ulaganja“ — loše gazde jer plaćaju ljude koji ne donose rezultate. Neće biti, ako je nekad i bila naivna, Rusija to sigurno više nije.
No, sve to ne sprečava logoreičnog književnika — ustalog u odbranu nacije od onih koji su im stvaranje i očuvanje te nacije i države vekovima pomagali, pa i na svoju štetu — da falsifikuje istoriju.
U umetničkim štivima fikcija je dozvoljena, ali u ozbiljnim polemikama, pa čak i kad ih otvaraju književnici, nije svrsishodno tvrditi kako je „ovo treći put u poslednjih 160 godina da Rusija organizuje opoziciju u Crnoj Gori, sa namerom da osujeti veći stepen državne samostalnosti i prozapadni smer spoljne politike“. Taj, navodno treći put, odnosi se na stav političara iz Rusije Sergeja Željeznaka o stvaranju ujedinjene opozicije u Crnoj Gori.
Džaba, zbog istorije
Čak i da je ovakav stav potekao iz zvaničnog Kremlja — a nikako nije niti će — u njemu nema ničeg što je protiv države Crne Gore. Stav Železnjaka jednak je pozivima inih zapadnih zvaničnika i činovnika na jačanje demokratije, kao u Crnoj Gori tako i u svim država bivše Jugoslavije, pa i predlog za ujedinjenje opozicije nije ništa do želja za ustoličenje demokratije.
To što je gospodinu Popoviću i ostalim čaušima režim Mila Đukanovića jednako država Crna Gora nije problem Železnjaka, Rusije, Srbije, opozicije u Crnoj Gori, onog malog broja čestitih novinara i intelektualaca… Već isključivo ogromna mana evetefendija oko Đukanovića. I samog Đukanovića, naravno.
Zato, gospodo đetići, ako vam je već stalo do nacije, države i slobode, ponudite narodu hleb. Ili mu omogućite posao, pa će on sam kupiti i hleb i sa hlebom. U suprotnom, ako ne na ovim, narod će progledati na sledećim izborima. A tada se neće brojati samo glasovi.
Rusija i Srbija će se držati po strani. Pa je bolje da ih i vi sad manje uzimate u usta.
Honorar za besplatan savet je gratis. Zbog istorije. Tradicije. I zbog budućnosti.
